НИКОЛАУС ЈЕНСОН
приредила: Оливера Стојадиновић

БИОГРАФИЈА

Николаус Јенсон (Nicolaus Jenson) рођен је око 1420. године у Сомервоару (Sommervoire), Француска, у покрајини Шампањи (Champagne). Шегртовао је у Париској ковници. Постепено је унапређиван док није постао мајстор Краљевске ковнице у Туру (Tours) где је резао печате за ковање новца.

Када је, 1458. године, до Француске допрла новост о проналаску умећа штампарства, Краљ Шарл (Charles) VII је послао Јенсона у Мајнц (Mainz), где се налазила Гутенбергова штампарија, са задатком да открије тајне „новог проналаска” и да по повратку оснује штампарију у Француској. После три године одсуства, испунивши своју мисију Јенсон се вратио у Француску 1461. године, управо после смрти свога покровитеља. Наследник престола, Луј (Louis) XI није био наклоњен штићеницима свога оца. Јенсоново новостечено знање изгледало је непотребно.

Јенсон је боравио у Мајнцу у исто време када су Швајнхајм и Панарц (Konrad Sweynheim и Arnold Pannartz) учили занат код Гутенберга. Познато је да су се ови штампари, у време када је Адолф (Adolph) II од Насауа (Nassau) напао и опљачкао Мајнц, запутили у бенедиктински манастир Субијако (Subiaco) крај Рима где су основали штампарију. Постоји мишљење да им се Јенсон тамо придружио. Ова теорија добила је на уверљивости због чињенице да писмо које су Швајнхајм и Панарц користили за Lactantius и De Oratore, прве књиге штампане у Италији, није готичко, које се користило у Мајнцу, а није ни антиква, него један прелазни облик који подсећа на оно које је изрезао Јенсон у Венецији 1470.

У то доба у Венецији су радила браћа Јохан и Венделин из Шпајера (Johann и Wendelin из Speyera) или, како су их у Италији називали — да Спира. Прва антиква приписује се Јохану од Шпајера, који је њоме штампао 1469. године. Јенсон је дошао у Венецију 1468, па постоји могућност да је он за браћу израдио ово писмо, али за то нема правих доказа. Антиква, или роман, како се називало усправно књижно писмо засновано на хуманистичким облицима, коју је Јенсон користио за своја издања боља је од ове претходне и представља данашњи стандард за ову врсту писма. Прва четири дела у издању Јенсонове венецијанске штампарије појавила су се 1470. године. Сматра се да је Еусебијусова (Eusebius) De Praeparatio Evangelica била његова прва одштампана књига. Користећи исти фонт Јенсон је штампао Плинијеву Историју природе 1472.

Издавао је књиге непрекидно од 1470. до 1480. године. Један извор наводи 155 издања, за које се зна да су била његова или која му се приписују пошто су одштампана у његовој штампарији. Овај број се мора увећати са још неколико радова које наводе други извори. У разним периодима током тих десет година он је био у партнерству са другим лицима. Био је на челу удружења венецијанских штампара, које је после његове смрти преузело знак његове штампарије као знак удружења. Папа Сикстус (Sixtus) IV у Риму му је доделио титулу контеа Палатина 1475. године.

Различите су верзије где су његова писма завршила по његовој смрти. Неки наводе да је Јенсон 1479. године продао своје матрице и слова Андреи де Торезанију (Andrea de Torresani), свекру Алдуса Мануцијуса (Aldus Manutius). Други тврде како је завештао фонтове и матрице свом партнеру Угелхајмеру (Ugelheimer), који их је накнадно продао Торезанију. Умро је у Риму 1480. Јенсоново име и даље се налазило на знаку фирме све до краја 1481, после чега нестаје из анала штампарства у Венецији.

ПИСМО

Јенсон је био издавач, штампар и аутор писма. Књиге које је издавао биле су штампане његовом сопственом антиквом коју је сам изрезао, а која је била заснована на најбољим примерима хуманистичких рукописа. Његово писмо било је савршеније по форми од оних која су користили претходни штампари. То је прва права антиква, а њени облици су стандард за типографска књижна писма која се данас користе. Слова ј, u, и w, недостају у његовим фонтовима јер тада још нису била уведена у употребу. Карактеристично је слово е које има закошен средњи потез који мало излази из заобљеног дела. Горњи продужеци су виши од верзала, па је ово писмо смештено у петолинијски систем.

Јенсонова антиква је заобљена и чврста, а неки потези се ломе на начин који је карактеристичан за рукопис резаним пером. Одликује се изузетном лепотом, а појединачне форме симетричним облицима и међусобним слагањем. Описују је као „савршену и непревазиђену”. Јенсон је имао интуитиван осећај за хармонију у слогу и веома је водио рачуна о читљивости. Његова изворна инспирација биле су, несумњиво, неке изврсне рукописне књиге, али он је схватио основну разлику између писаног и одштампаног слова. У рукопису свако понављање слова природно доноси суптилни квалитет различитости и варирања, док је код штампе свако поновљено слово дословни факсимил. Он је пројектовао своја слова као облике резане у металу, а рукописне узоре је сматрао само препоруком.

Године 1471. је изрезао је грчко писмо, које је служило за навођење, а 1473. готичко писмо које је користио у књигама из области историје и медицине.

СЛЕДБЕНИЦИ

Јенсонов рад и после пет векова још увек изгледа свеже и савремено. Тако су Јенсонови књижни и готички облици писама били основни узори које су следили многи уметници кроз историју типографије.

Виљем Морис (William Morris), оснивач покрета Уметност и занати (Arts & Crafts) заузимао се за повратак ручном слагању, јер је сматрао да је увођење машинског слога, који је тада био у експанзији, одузело уметнички квалитет штампаној страни. За потребе своје штампарије направио је 1890. године Golden Type, писмо које је инспирисано Јенсоновом антиквом.

Doves Type је писмо које је изрезао Едуард Принс 1900. године за Doves Press, штампарију Томаса Кобден-Сандерсона (Thomas Cobden-Sanderson) и Емерy Вокера (Emery Walker). Ово успело писмо изрезано је само у једној величини. Њиме је одштампана библија (Doves Bible) у пет томова, са иницијалима Едварда Џонстона (Edward Johnston). У знак протеста против механизације у штампарству, истовремено признајући неминовну превласт машинског слога, Кобден-Сандерсон је 1916. године церемонијално потопио цео слагачки материјал своје штампарије у Темзу, претходно одштампавши каталог са издањима своје штампарије.

Cloister је писмо које је настало 1913. године, а аутор је Морис Фулер Бентон (Morris Fuller Benton). Компанија АТФ (American Type Founders) која је формирана 1892. удруживањем већег броја малих словоливница које су до тада производиле материјал за ручно слагање, израдила је ово писмо за машински слог. Матрице за ово писмо изрезане су помоћу пантографског струга који је омогућавао резање са цртежа већих димензија. Усправном облику додат је и италик.

Нацрте за Centaur, писмо које је инспирисано Јенсоновим издањем Еузебијуса, направио је Брус Роџерс (Bruce Rogers) 1914. године и ово писмо је тада изливено за ручи слог. Године 1929. Центаур је изрезан за машински слог као део колекције Монотип (Monotype) корпорације чији је идејни творац и супервизор био Стенли Морисон (Stanley Morison). Роџерс је направио изузетно успелу слободну интерпретацију која је Јенсонову идеју остварила у савременим условима. Италик заснован на Аригијевим (Arrighi) оригиналима нацртао је Фредерик Ворд (Frederick Ward). Центаур се и данас користи у својој дигиталној верзији.

Роберт Слимбах (Robert Slimbach) је 1996. године израдио Adobe Jenson, дигитално писмо у облику мулти-мастер фамилије са две осе: по једној се мења тежина, а по другој оптичка величина. Ово писмо је такође успела слободна реконструкција Јенсоновог фонта којим је штампан Еузебијус. Италик се разликује од онога који је придружен Центауру, али је такође инспирисан канчелареском из истог раздобља.

ЛИТЕРАТУРА

Philipp Luidl: Typography — when who how, Koln, 1998
Sebastian Carter: Twentieth Century Type Designers, London, 1987
Alexander Nesbitt: The History and Technique of Lettering, New York, 1957
Stanley Morison: The Tally of Types, London, 1973