KAD SI NEODLUČAN, STAVI HELVETIKU!
autor: Ana Andrejić

Tipografska i šira javnost već neko vreme iščekuju pojavljivanje filma, koji prati pedesetogodišnju internacionalnu karijeru fonta Helvetica (2007. je 50. „rođendan” fonta). Helvetika (Helvetica) je nezavisni dugometražni dokumentarni film, koji na umetnički način i na primeru proliferacije ovog fonta pokušava da skrene pažnju na ulogu tipografije u vizuelnoj kulturi svakodnevnice i otvori dijalog o psihologiji, advertajzingu, dizajnu i komunikaciji. Materijal za film je snimljen u SAD, Velikoj Britaniji, Holandiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj i Belgiji. Osim što se prikazuje Helvetika u javnom prostoru i urbanom pejzažu, u filmu je intervjuisano sedamdeset petoro poznatih dizajnera koji govore o kreativnom procesu, filozofiji i estetici koja stoji iza njihovog izbora fonta.

Režiser i producent filma Geri Hjustvit (Gary Hustwit) je, kako sam kaže, type fanatik, koji se u svojoj karijeri najpre bavio dizajnom, a zatim ušao u svet nezavisne filmske produkcije. Takav spoj njegovih interesovanja je zaslužan za ideju o dokumentarnom filmu o tipografiji i grafičkom dizajnu, koji je sam i finansirao. Film je trenutno u fazi postprodukcije i biće prikazivan na filmskim festivalima ove godine.

O Helvetici se dosta diskutuje u poslednje vreme. Godine 2002. se pojavila monografija Helvetica: Homage to a Typeface (Helvetika, omaž tipografskom pismu) švajcarskog izdavača Larsa Milera (Lars Müller), u kojoj je priloženo preko 100 primera („found examples”) upotrebe fonta, od najpoznatijih dizajnera do anonimnih „vernakulara”. Ova knjiga je pre kolekcionarska oda fontu, nego neutralna analiza internacionalnog trijumfalnog marša Helvetike. Odavde potiče jedan od poznatih citata o ovoj „ikoni modernog dizajna”: „Helvetika je parfem grada.”

Međutim, drugi ne dele oduševljenje za Helvetiku. Tako Alister Džonson (Alastair Johnston, „Velveetica”) kaže o fontu: „Nije nevidljiv, samo dosadan”. Nik Šin (Nick Shinn) tvrdi da mora da smo naivni „...ako verujemo da je ’bezvremeno i neutralno’ vrlina za font! Vreme je da se penzionišu Helvetika i njene kohorte, dizajnirane davno i daleko odavde, i da opet učinimo da tipografija izražava lokalne kulture, ovde i sada.” Helmut Šmid (Helmut Schmid): „Za mene ovaj font uopšte ne postoji.”

Slučaj Helvetike izgleda paradigmatičan za diskusiju modernista i postmodernista o temeljnim kulturnim pretpostavkama dizajna. Fenomen globalne rasprostranjenosti Helvetike i njena asocijacija sa univerzalnošću i modernitetom pokreću mnoga pitanja. Šta navodi helvetikafile da tvrde da ovaj font intrinsično poseduje tipografske karakteristike pogodne za različite javne upotrebe? Odakle potiče njegov demokratični imidž?

Do odgovora se svakako može doći tek detaljnom analizom istorijata, različitih upotreba i re/interpretacija fonta. Helvetiku je dizajnirao Maks Midinger (Max Miedinger) 1957. za slovolivnicu Has (Haas Type Foundry) u Švajcarskoj. Edvard Hofman (Eduard Hoffmann), direktor Hasa je uposlio tvorca Helvetike da napravi savremeni sans-serif font. Prvobitno je nazvan Neue Haas Grotesk. Kada su vlasnici Hasa, nemačke kompanije Stempel i Linotip (Stempel, Linotype), počeli da ga reklamiraju na međunarodnom tržištu 1961., preimenovan je u Helvetika (od latinskog imena za Švajcarsku – Helvetia), neutralno ime, kao što je i Švajcarska bila u II svetskom ratu. Danas je vlasnik prava na Helvetiku Linotip (Linotype).

Na talasu popularnosti švajcarskog modernizma i podržan reklamom, font (i njegove varijante) su tokom šezdesetihdesetih i sedamdesetih široko korišćeni za korporativne logoe i vizuelni identitet brendova i za zvaničnu administativnu komunikaciju (između ostalog saobraćajne znake – „under construction” i „no parking”). Filozofija poststrukturalizma i napredak kompjuterske tehnologije štampe uticali su na to da Helvetika dizajnerima počne da deluje arhaično i ograničeno. Međutim, sa instalacijom Helvetike na PC (Apple Macintosh je koristi od 1984., a Microsoft uvodi sličan font, Monotype-ov Arial sa Windows 3.1 operativnim sistemom 1992.), dešava se revival Helvetike. Njom će najčešće biti napisano i odštampano „Nestala mačka” ili „Kola na prodaju”. U američkom dizajnu je devedesetih vladao lični ekspresionizam, u kome se nije previše cenila Helvetika, mada je bila prisutna. Sa početkom 21. veka, Helvetika počinje da se koristi sa svešću o njenoj istoriji i prošlim značenjima među aktivistima i u kontra-kulturi. Sabvertajzment (Subvertisement) se ironično naslanja na njenu reputaciju korporativnog fonta i generičkog, neutralnog, konformističkog tona. Međutim, industrija je opet tu da komercijalizuje trendove, pa se Helvetika vraća u reklamu. A možda nije ni odlazila?

Ako je heterogena i raznorodna karijera Helvetike nešto pokazala, kako zaključuje Stiven Makarti (Steven McCarthy), to je da značenja koja pridajemo fontovima ne zavise od neke supstancijalne i njima ihnerentne osobine, već od toga kako ih re/interpretiramo u kontekstu koji se menja i u kome se oni ostvaruju kao označitelji.