REČI O SLOVIMA MILOŠA ĆIRIĆA
autor: Vukan Ćirić

Priča iza tipografije

Moj otac Ćira [1] je voleo da radi sam. Podaci o onome šta je radio postoje samo u napomenama koje je napisao u svojim knjigama. Budući da je bio okrenut vizuelnom jeziku, sve što je napisao o svojim pismima je šturo i nedovoljno za neku objektivniju studiju. Ovaj tekst napravio sam kao priču o kreativnim podsticajima koji stoje iza stvaranja pisma, kao nešto što ja mogu da ponudim na osnovu analogija sa onim što je Ćira govorio i radio. Mislim da to može biti poučno. Moj rad na slovima bio je nešto što nas je dodatno približilo, mada nismo mnogo govorili o tome. Njegove poslednje zapisane reči, na nedovršenom papiru u pisaćoj mašini, bile su pohvale mom magistarskom radu o metodama pretvaranja ćiriličnih rukopisa u tipografska pisma. Zato ja sada pišem o njegovim slovima.

Ćira je bio zaljubljenik u slova. Za njega su ona bila najčistija grafika i najčistija komunikacija. Kada se još uzme u obzir da je pismo element svih grafičkih oblika kojima se on bavio, mislim da neću preterati ako kažem da je ono imalo za njega neki poseban, gotovo mističan značaj.

Ćirilica je na sve to imala i dodatnu auru ličnog identiteta, budući da je smatrao da smo kao Srbi obeleženi tim pismom i da bi njime trebalo da se predstavljamo.

Sva ta pisma koja sam pronašao na raznim mestima su nekako sve vreme bila tu, a da im nismo znali poreklo i broj. Ispostavilo se da ni Ida [2] ni Rastko [3] ni ja ne znamo mnogo o njihovom nastanku, tako da je ovaj tekst u najboljem slučaju pokušaj da se ožive neka sećanja i da se napravi pregled jedne od oblasti Ćirinog rada.

Za sada sam odabrao primere celovitih autorskih pisama [4] koja je Ćira imenovao i odvojio, bilo da su nastala kao delovi nečijeg grafičkog identiteta, kao istraživanje ili produkt inspiracije. Svako od navedenih pisama bi moglo da se shvati kao konačan oblik sličnih pisama koja je iscrtavao [5] za najrazličitije namene.

Rastko, latinica, 1955.

Ne znam da li je pismo već bilo započeto ili završeno te godine kada se Rastko rodio i kada je odlučio da ga nazove imenom svog prvog sina. Indikativno je da se sledeće pismo, Vukan, pojavilo neposredno pošto sam ja rođen, tako da je moguće da su oba napravljena kao posveta, kao izraz posebnog raspoloženja i želje da obeleži trenutak.

Pismo je verzalno i napravljeno je samo u jednoj težini. Mislim da je zamišljeno kao svetlo, gotovo linearno i da je to deo njegovog karaktera. Konstrukcija pisma, njegova osnovna tema i verovatno ideja koja je pokrenula celu stvar je jednostavan odnos između jednakih horizontalnih pravougaonika. Tanki stubovi zapravo iscrtavaju površine tih pravougaonika i sopstvenom igrom variraju zadatu temu. Stubovi su strogo horizontalni i vertikalni, ali u sebi kriju vrlo fini odnos oblina i oštrih uglova. Ovi odnosi, zajedno sa odmerenim kosinama u toj prividnoj strogosti i jednostavnosti oblika prave utisak razigranosti. Neka od slova imaju varijante. Pismo je široko i otvoreno.

Vukan, latinica, 1960.

Kao i prvo, ovo je pismo – posveta. Već sam pomenuo da je kao datum nastanka ubeleženo vreme neposredno posle mog rođenja. Kao ni moj brat, nisam znao da to pismo postoji. Nikada nam o tome nije ništa pomenuo. Jednostavno ih je stavio u svoju drugu knjigu, „Grafičke komunikacije“. Za mene je to bilo otkriće i još jedan dokaz Ćirine neobuzdane ljubavi prema deci i prema pismu.

Ovakav tip pisma mi u kući bismo nazvali „rezano“. To znači da je rađeno pod uticajem klasične tehnike visoke štampe ili da je zgodno za takvu primenu. Kod linoreza i drvoreza obline u detaljima protive se prirodi materijala i alata. Zaravnjenja i zamena pravih oblina optičkim utiskom zaobljavanja je prirodno rešenje i zato deluje dopadljivo. Kao što određena rešenja u tipografskim pismima nastaju stilizacijom poteza pera, tako ovde slova nastaju iz prirode drugih materijala koji su isto tradicionalna podloga za slova i grafiku. Na primer drvorez i linorez. Zapravo je ovde tipografija obogaćena Ćirinim iskustvom koje je imao sa slovima koja je izrezivao za svoja bibliografska izdanja o kojima je moj brat već pisao. Relativno tanki stubovi čine strukturu paralelnih linija, presečenih kosinama zbog kontrasta i ritma, a jedva primetni serifi daju optičku čvrstinu na krajevima.

Galerija Grafički kolektiv, ćirilica, 1962.

U vreme nastanka ovog pisma Grafički kolektiv bio je veoma važno mesto za grafiku i umetnički život grada uopšte. Ćira je sigurno želeo da napravi nešto što bi to mesto učinilo i uzorom grafičkog identiteta. To pismo trebalo je da svojom osobenošću da dodatnu prepoznatljivost Galeriji i grafičarima.

Ćira je uvek imao objašnjenje zašto nešto radi baš na određen način, a ne nekako drukčije. Objašnjenja bi mogla da glase otprilike ovako:

Prvo bi bilo da je želeo da napravi asocijaciju na korene pisma (i grafike) u Srbiji, a to su rukopisne ćirilice. Pretpostavljam da se referisao na naslove srednjevekovnih rukopisa, na specifičan ritam slova i njihovo dovitljivo uklapanje. To je mogao biti način da pozicionira galeriju kao mesto koje nastavlja tradiciju grafičke umetnosti u Srbiji.

Drugi razlog je mogao da bude to što je želeo da pokaže da se u grafici svako predstavlja svojom individualnošću, odnosno da je galerija mesto koje okuplja autore. Mislim da se zato odlučio da odabere pismo koje toliko odražava i sopstvenog autora.

Pismo je napravljeno tako da angažuje praznine u raznim kombinacijama slova. Ti odnosi između znakova, razlike u proporcijama i širini slova i kontrasti između oblina i ravnih linija daju vrlo poseban ukupan izgled pismu. Iako je po karakteru dekorativno, ovo pismo je ipak svedeno i nekako svečano u toj svojoj razigranosti. Serifi i svetlina podsećaju na prethodno pismo „Vukan“.

Ovo je i prvo Ćirino pismo koje je bilo pretvoreno u kompjuterski font i tako postalo dostupno neoficijelnom tržištu večito gladnom za ćirilicama. Tako je i jedna pekara ukrala deo identiteta galerije i napravila sebi logo od vrlo sličnog pisma. To posledično poređenje grafike sa nasušnim namirnicama bi Ćiri sigurno imponovalo.

Triptihon (moj naziv), ćirilica, 1962.

Još jedno „rezano“ pismo, ali ovoga puta zaista uzeto iz uzorka napravljenog u linorezu. Pronašao sam ga pred kraj ovog istraživanja, među pismima koja je Ćira izdvojio za neku novu knjigu o svojim radovima. Bilo je bez naziva pa sam mu dao ime po naslovu bibliofilskog izdanja iz koga je izvađeno. Ovo je samo jedno od mogućih pisama koja bi se dala napraviti iz njegovih linoreza. Možda je i planirao da uradi tako nešto pa je ovo trebalo da bude samo početak.

Budući da je pismo rađeno u linorezu ono nosi i sve osobine koje taj materijal zahteva. Zapravo bolje bi bilo reći da ima sve karakteristike pisma idealnog za taj materijal. Osim toga ono nam donosi i karakteristične poteze, ritam neujednačenih debljina stubova, igru slova u odnosu na linijski sistem, sve one divne i neočekivane oblike koje daje grafika i samo ona. Kada se izvuče iz konteksta u kome je nastalo, ovo pismo postaje originalni tipografski ogled.

Akademija, ćirilica, 1966.

Ovo pismo je napravio kao dostojnu pratnju za znak Univerziteta i Akademije. Napravljeno je tako da može da se primenjuje podjednako dobro na papiru, metalnim tablama, pečatima, plaketama, na svemu što je moglo da zatreba Akademiji, toj za njega tako važnoj instituciji. Slična pisma koristio je na mnogim drugim radovima tokom karijere, pre svega na koricama knjiga i na poveljama, na mestima gde mu je bilo potrebno da slova upotpune utisak ozbiljnosti i svečanog tona.

Iako na prvi pogled može nekome izgledati kao obično serifno pismo, ono u sebi nosi karakterističan Ćirin tipografski rukopis. Gotovo geometrijska svedenost oblika koja daje utisak dekorativnosti. Čitkost i mogućnost lakog prenošenja u sve materijale. Osobine dobro razrađenog i promišljenog pisma, napravljenog da se koristi bez problema i da ostane kao pouka o upotrebljivosti.

Stubovi „Akademije“ napravljeni su kao jednostavni pravougaonici. Izostavljene su sve suvišne obline. Serifi su trouglovi koji se stapaju sa stubovima i prave optički utisak zaobljenja u pregibima. Razlike u debljinama stubova su minimalne i čine pismo tamnijim. Proporcije slova su tipične za Ćiru i čini mi se da bih uvek mogao da po tome prepoznam slova nastala pod njegovom rukom.

Bolsko, latinica, 1966/67/68.

Napravljeno za pedagoške svrhe, u okviru primera za predavanja na FPU o grafičkom identitetu. Bol je jedno malo mesto na ostrvu Braču koje je veoma važno za istoriju naše porodice. Kako je sam Ćira napisao, tema i naziv su nastali kao „izraz oduševljenja“ prema mestu i prema njegovim stanovnicima. Dakle ponovo iz ljubavi i kao još jedna posveta u obliku pisma.

Da bi pokazao kako se stilski dosledno uklapaju različiti elementi identiteta, Ćira je načinio pismo koje na najočigledniji način objašnjava taj problem. Jednostavno pismo u skladu sa jednostavnim oblicima kojima se pridružuje i koji se njemu pridružuju. Struktura je ponovo zasnovana na kontrastu oštrih i zaobljenih oblika. Ovoga puta taj kontrast je duhovito, školski očigledan. Sve negativne površine su oštrih uglova, sve spoljne zaobljene, čime se istovremeno dobijaju i varijacije u okviru stubova. Kroz primere u primeni pismo na različite načine trpi deformacije i uklapa se u različite oblike.

Devojačko, ćirilica, latinica, 1969.

U ovom tekstu su više puta pominjane reči ljubav i posveta, ali na ovom mestu te reči dobijaju novi smisao. Ovo izrazito dekorativno pismo posvećeno je ženama, prema kojima je gajio mnogo više od „oduševljenja“. Naročito mi je zanimljiva ideja da pismo, kao nešto što je pre svega utilitarno, postane sredstvo izražavanja emocija.

Dakle ovo pismo je prosto procvetalo od potrebe da se izrazi neka neiskaziva naklonost. Forma pisma, iako nalikuje na skript po utisku, zapravo je neki čudni uncijal, sastavljen od znakova čiji se prepoznatljivi konvencionalni oblici prepuštaju raspojasanom bujanju. Stubovi su napravljeni tako da podsećaju na poteze šiljatog pera i uvijaju se prateći nestašne spiralne zavijutke.

Ćirićica, ćirilica, 1970/72.

Ovo pismo je značajno za istoriju našeg pisma jer je nastalo kao rezultat prvog istraživanja pretvaranja srpske pisane ćirilice u crtane-konstruktivne slovne znakove.

Kao uzor korišćen je rukopis Četvrtog Jevanđelja (po Jovanu), pisan za despota Đurđa Brankovića (1428/29). Ćira je u pisanom komentaru ovog projekta posebno naglasio ime autora rukopisa, Inoka iz Dalše, očigledno iz poštovanja prema kolegi iz davnina.

Konačne konstrukcije slova bile su urađene na osnovu analize odabranih varijanti pisanih znakova. Rezultat analize je bilo slovni znak optimalnih proporcija, datih u tipografskim pečatima, koji je svojim oblikom odražavao duh rukopisa u složenom tekstu.

U svojoj drugoj knjizi GRAFIČKE KOMUNIKACIJE 1954 – 1984, gde možete pročitati komentare uz prikaz ovog rada, napisao je da je studija urađena povodom otvaranja nove zgrade Narodne biblioteke SR Srbije. Verovatnije je da je on ovaj svoj dugotrajni rad posvetio otvaranju Biblioteke, imajući ga već uveliko započetog ili dovršenog. To je za njega sigurno bio dobar povod za promociju ćirilice uopšte i poziv drugima da se uključe u rad na unapređenju ovog pisma bez opasnosti da se to shvati kao izliv nacionalizma u ono vreme.

Studija je izložena prvi put u Galeriji Grafičkog kolektiva 1972. godine na 99 kartona.

Mislim da je naziv Ćirićica za mog oca bio više od igre reči i da je on u sličnosti našeg prezimena sa imenom nacionalnog pisma video neku čudnu sudbinsku vezu, predodređenost i obavezu da se njime bavi.

Ilustracije: 17, 18, 19, 20, 21, 22, 23, 24, 25

Vojničko, ćirilica, 1975.

Da bih napisao nešto o ovom pismu morao sam da potražim jednu knjigu. Tih dana kada je pismo nastajalo ta knjiga je stajala na Ćirinom stolu i znam da mi je pričao o davnim ratovima i hrabrim vojnicima. Knjiga „PLAVA LINIJA ŽIVOTA“ Branka V. Radičevića stajala je tamo gde sam i mislio da ću je naći, u ateljeu među naslovima koji su povezani jedino ličnim izborom, bez ikakve druge logike. Knjiga o seoskim spomenicima i krajputašima.

Pronašao sam više podvučenih rečenica, i mislim da neke od njih sasvim lepo govore o motivima za nastanak ovog pisma:

... Dok dime ratišta – niču kameni vojnici. Poginu u tuđini pa se u zavičaju okamene. I svojom istinom bodre ljude da se odupru neprijatelju.

... ornamentike, šara i krivulja i onih čudesnih slova koja se pretvaraju u ljudski govor.

...Treba im dati govor da ne ostanu nemi. Neka i posle smrti žive. Zato su se zaoblila slova i potčinio kamen.

... Čovek u kamenu zaustavio je konjanika. On skida kapu okamenjenom voniku. Konjanik pozdravlja zemlju Srbiju. Slova viču, slova dozivaju i opominju. Svud su groblja pored drumova, na brdima u stranama, sred šljivaka, ukraj obala, na dnu reka i mora. Stoje srpski vojnici. Stoje na mrtvoj straži. Pričaju kriva slova kratke životopise...

Šta znače velika i mala slova u kitnjastom rukopisu narodnih klesara. Otadžbina se piše velikim slovom. Smrt, iako je unesrećila porodice, takođe se dostojanstveno uspravlja velikim slovom. Veliko slovo za Mladost, Brata i popevku „Oooj“. Malo slovo za izdajicu i bugare ( ovo mu je bilo posebno smešno ). Veliko slovo za dobrodeljnog Domaćina, Srbina. I Živeti piše se velikim slovom. Ima tu neobične slučajnosti. Zar malim slovom napisati Odličan Vojnik, Boreći se Protiv Austrije za Dobro Svoje Otadžbine i Slobodu Naroda Pogibe Na Malom Panasu – selo Gostilje u Bosni. Naš Dobri Drug, Brat upokojeni Risim Božović iz Dragojevaca; Čuveni Kovač.

Poznavajući mog oca, na stranu nacionalni sentiment koji je za njega imao veoma jak naboj, mislim da se tu spojilo nekoliko stvari. Mislim da je želeo da stvori pismo koje je spomenik spomenicima. Pismo koje će nositi u sebi poeziju i vrednosti koje smo zaboravili i pred kojima bi drugi mogli da skinu kapu.

Mislim da je njegov patriotizam, ako ta reč nije postala suviše izlizana, bio dirljivo autentičan i uvek primenjen na nešto upotrebljivo, kao i njegova umetnost.

Pismo VMA, latinica, 1976/77.

Veliki i složen projekat rađen za Vojnomedicinsku akademiju koji je obuhvatao celokupnu grafičku infrastrukturu nažalost nikada nije primenjen. Jedini deo tog elaborata koji je ostao za upotrebu je latinično pismo prvobitno nazvano šifrom LAVMA-1. Namenjeno je pre svega za natpise i putokaze i služilo je kao osnova za logo. Ideja je bila očigledno da pre svega bude čitko i lako za primenu. Svako pojedinačno slovo je dato sa uputstvom za konstrukciju i sačinjeno je od jednostavnih geometrijskih oblika, tako da je bilo ko mogao da ih nacrta koristeći samo lenjir i šestar. Ideja je sigurno bila da u toj svojoj primarnoj jednostavnosti i upotrebljivosti bude što je moguće lepše.

Beogradsko, ćirilica, latinica, 1982.

Naziv ovog pisma trebalo bi da upućuje na neki izvor ili inspiraciju, možda na povelju Despota Stefana ili njegov pečat, ali nisam uspeo da otkrijem nikakvu vezu. Spisak naziva njegovih pisama sastavljen je od stvari koje su određivale njegov život. U tom spisku svakako je nedostajalo ime grada koji je otkrio kada je posle rata došao da studira grafiku, bez igde ikoga. U rečima Despota Stefana „... dakle došavši, nađoh najlepše mesto, od davnina preveliki grad Beograd, slučajno razrušen i opusteo ...“ sigurno je pronašao izraz sopstvenih misli. Jedno od njegovih pisama moralo je da se zove Beogradsko.

Pada mi na pamet da je ideja tog pisma bila u tome da pomiri obla i ravna slova. Stilsko jedinstvo pisma sastojalo bi se u tome da ravna prihvate neku oblinu, a obla ravninu, gde god je to moguće. Tako bi se načinio sklad i tamo gde izgleda nemoguć i gde niko nije uspeo da ga napravi. Ma koliko ovo ne liči na ozbiljnu tipografsku analizu, mene podseća na Ćirin način razmišljanja, pa neka ostane tako.

Ovo pismo upotrebio je za dizajn korice i naslova svoje druge knjige grafičkih komunikacija.

Duklja, ćirilica, latinica, 1984.

U ovom slučaju pismo čini osnovu grafičke identifikacije. Kao uzorak za oblikovanje pisma Leksikografskog zavoda Crne Gore uzet je tekst sa olovnog pečata Petra arhonta (kneza) dukljanskog. Verovatno zato što je pismo nosilac identiteta u ovom slučaju Ćira je napisao neku reč više o njemu u knjizi „Grafičke komunikacije 1954 -1984“. Napisao je da je „povećao i sistematizovao“ slova sa crteža koji je napravljen u vreme dok je pečat još bio u dobrom stanju. Još je napisao i da je želeo da sačuva „svežinu nepravilnosti“ i da postoji „nekoliko debljina u svakom slovu, a po visini su izjednačena samo optički“.

U stvari, čini se, da osim te zaista inspirativne nepravilnosti i provokativne neodređenosti ovaj uzorak nije mogao da ponudi mnogo jasnih stilskih odrednica. Ali ono što je Ćira jasno mogao da pročita iz tih oblika je jezik njegovih linoreza i izrezanih znakova. Tako je Ćirin stil prirodno dopunio sve što je nedostajalo da se pismo dovrši.

Ovakvi oblici slova pojavljuju se veoma često na Ćirinim radovima. Mislim da je u tom kompromisu između pisma sa serifima i bez serifa, u kombinaciji čitkosti i univerzalnosti primene video praktično rešenje za mnoge zadatke koje je dobijao.

Ivino pismo, ćirilica i latinica, 1986.

Ćerka mog brata, Iva, prvo je dete koje se priključilo našoj primenjenoj porodici. Ćira je odmah sebi dodelio titulu dede, otvorio vrata svog ateljea i pokazao joj sve one igre i igračke iz sveta primenjene i drugih umetnosti. Pored šašavih igara, obaveznog signuma i mnogo čega drugog, Iva je dobila mnogo slikovnica koje joj je deda pravio s vremena na vreme. U slikovnicama je bilo pesmica, crteža, slika i naravno slova. Na jednoj takvoj slikovnici pod nazivom „Dedine priče – Besne gliste“ pronašao sam za sada jedino mesto gde je pismo bilo upotrebljeno.

Ovo je primer pisma koje imitira reljefne oblike. Neobično je što je crtež reljefa, sa polutonovima i podlogom za svaki znak, napravljen kao gravira. Nežne senke šrafirane tankim perom mogu da asociraju i na blindruk u papiru, klesani kamen ili izlivenu plastiku. Verovatno je imao neku posebnu namenu u vidu kada ga je pravio. Isto tako je moguće da su ga inspirisala plastična slova na vratima njegovog ateljea, zalepljena u visini očiju male devojčice Ive. Njeno ime je tu stajalo ispod dedinog kao ime zvaničnog stanara tog prostora.

Vukov bukvar, ćirilica, 1987.

Sve što za sada znam o nastanku ovog pisma je da svojim imenom dosledno dopunjava spisak važnih stvari i ljudi u Ćirinom Životu. Vuk Karadžić je za njega bio simbol svega što vredi u našem narodu, a pojam pismenosti je proširivao i na oblast grafičke komunikacije i često je, na primer, loše znakove zvao „nepismenim“. Povodom dve stotine godina Vukovog rođenja pravio je znak godišnjice sa stilizovanim portretom, ali je uz njega koristio „Vojničko“ pismo, a ne ovo nastalo u vreme godišnjice.. Pretpostavljam da je nastalo ili kao posveta, ili za neku namenu čije tragove još uvek nisam uspeo da pronađem.

Po opštem utisku, mene ovo pismo podseća na starovremenske knjižne slogove, na klasicistička pisma korišćena za slaganje knjiga između dva rata. Verovatno zato što u njemu ima nečeg arhaičnog, nostalgičnog i večitog. Tako su i stari bukvari namenjeni da traju u sećanju i da se ponove u novom svetlu kada dođe vreme. Ta slova su i ozbiljna i zabavna u isto vreme i vedra i dostojanstvena. Ona služe zato da budu zapamćena zauvek i da se zavole zauvek. Serifi su zaobljeni kao kapljice, kao razliveni završetci slova u đačkim sveskama. Obline se povremeno ispravljaju i prate ozbiljne klasične stubove koji svoje ravnine blago prilagođavaju nežnim serifima.Ovo je jedno od retkih Ćirinih pisama koje ima kurentna slova. Odnos između velikih i malih slova, kao pandan odnosu između odraslih i dece je možda još jedna igra koja ide uz Ćirin način mišljenja.

Savino pismo, ćirilica, 1987.

Par godina pre nastanka ovog pisma Ćira je napravio Povelju osvećenja Svetosavskog hrama koja je bila ispisana pismom sličnog karaktera. Ono je zabeleženo samo na reprodukciji teksta povelje, a original je zazidan u hram. Iz njega je verovatno nastalo ovo znatno konzervativnije pismo uz čije ime je dodao opis „klasična ćirilica“. Verujem da je sebi, pošto je mnogo puta pričao o tome, postavio zadatak da napravi pismo koje će istisnuti iz upotrebe ružno, amatersko „Miroslavljevo“, tako što će da ponudi primamljivu zamenu. Forma je okrenuta sklonostima i potrebama iste publike, ali je pismo urađeno sa iskustvom i poznavanjem izvorne ćirilice i tipografije.

Drugi samopostavljeni zadatak bio je da napravi kurent, zapravo nešto što ne postoji u izvornom obliku ćirilice i što nedostaje da pismo postane potpuno funkcionalno. Time je omogućio da se njime slažu duži tekstovi, a da se očuva kakva-takva čitkost i barem osnovna tipografska odgovornost.

Epitaf, ćirilica, (moj naziv, godina nepoznata)

Kamenorezačko pismo. Našao sam ga među fasciklama sa uzorcima slova za sklapanje tekstova. U fascikli je tim pismom bilo ispisano mnogo imena dragih ljudi koji više nisu sa nama i mnogo godina rođenja i smrti. Original celog pisma bio je nacrtan na pausu i to je jedina forma u kojoj postoji. Ćira ga nikad nije svrstao među svoja zvanična pisma, ali ja sam odlučio da ga ipak dodam jer je lepo, funkcionalno i sigurno može da posluži i nekoj drugoj nameni.

Fusnote

[1] Izvinjavam se zbog ove uslovnosti, ali zaista ne mogu da zovem svog oca drugačije nego onako kako sam ga zvao od malih nogu. Ispisivanje njegovog zvaničnog imena učinilo bi da se osećam suviše distanciranim, dok upravo pišem sa stanovišta bliskosti. Dakle Ćira je Miloš Ćirić.

[2] Ida Ćirić, Ćirina žena i moja majka. Takođe grafičar, ilustrator i tema za neke druge tekstove. I sama je ispisivala divna slova.

[3] Rastko Ćirić, Ćirin sin i moj stariji brat. O njemu je već mnogo pisano, a i on je mnogo pisao, naročito o Ćiri.

[4] Pod autorskim pismima, podrazumevam ona pisma koja je napravio kao celovita u funkcionalnom smislu, sa svim znakovima i interpunkcijom. Većina tih pisama je i autorizovana i smeštena u odvojen opus, sa nazivom i godinom izrade.

[5] Sva pisma radio je kao kombinaciju konstrukcije klasičnim alatima (šestar, lenjir, rajsfeder...) i crtanja slobodnom rukom. Uvek je koristio rastvorenu crnu temperu, retko tuš. Belu temperu koristio je za pokrivanje završetaka slova. Time je dobijao precizne oštre uglove na krajevima stubova i serifa. Onda bi zamolio nekog fotografa da snimi slova na grafički „štrih“ film sa koga bi slova povećavao na foto papir i isecao da bi sklopio reči. Sklopljeni tekst bi opet morao da bude snimljen na grafički film i prenešen na foto papir. Pojava fotokopir mašine za njega je značila ispunjenje svih njegovih tehničkih potreba u vezi sa pismom i dizajnom uopšte. Sada je mogao sve da povećava i smanjuje koliko mu je potrebno i da ima spremne tabake papira sa kojih bi isecao slova i sklapao reči. Ivice isečenih slova markirao je „koreksom“ ili belom temperom da se ne bi videle na završnoj kopiji.