РЕЧИ О СЛОВИМА МИЛОША ЋИРИЋА
аутор: Вукан Ћирић

 
Прича иза типографије

Мој отац Ћира [1] је волео да ради сам. Подаци о ономе шта је радио постоје само у напоменама које је написао у својим књигама. Будући да је био окренут визуелном језику, све што је написао о својим писмима је штуро и недовољно за неку објективнију студију. Овај текст направио сам као причу о креативним подстицајима који стоје иза стварања писма, као нешто што ја могу да понудим на основу аналогија са оним што је Ћира говорио и радио. Мислим да то може бити поучно. Мој рад на словима био је нешто што нас је додатно приближило, мада нисмо много говорили о томе. Његове последње записане речи, на недовршеном папиру у писаћој машини, биле су похвале мом магистарском раду о методама претварања ћириличних рукописа у типографска писма. Зато ја сада пишем о његовим словима.

Ћира је био заљубљеник у слова. За њега су она била најчистија графика и најчистија комуникација. Када се још узме у обзир да је писмо елемент свих графичких облика којима се он бавио, мислим да нећу претерати ако кажем да је оно имало за њега неки посебан, готово мистичан значај.

Ћирилица је на све то имала и додатну ауру личног идентитета, будући да је сматрао да смо као Срби обележени тим писмом и да би њиме требало да се представљамо.

Сва та писма која сам пронашао на разним местима су некако све време била ту, а да им нисмо знали порекло и број. Испоставило се да ни Ида [2] ни Растко [3] ни ја не знамо много о њиховом настанку, тако да је овај текст у најбољем случају покушај да се оживе нека сећања и да се направи преглед једне од области Ћириног рада.

За сада сам одабрао примере целовитих ауторских писама [4] која је Ћира именовао и одвојио, било да су настала као делови нечијег графичког идентитета, као истраживање или продукт инспирације. Свако од наведених писама би могло да се схвати као коначан облик сличних писама која је исцртавао [5] за најразличитије намене.

Растко, латиница, 1955.

Не знам да ли је писмо већ било започето или завршено те године када се Растко родио и када је одлучио да га назове именом свог првог сина. Индикативно је да се следеће писмо, Вукан, појавило непосредно пошто сам ја рођен, тако да је могуће да су оба направљена као посвета, као израз посебног расположења и жеље да обележи тренутак.

Писмо је верзално и направљено је само у једној тежини. Мислим да је замишљено као светло, готово линеарно и да је то део његовог карактера. Конструкција писма, његова основна тема и вероватно идеја која је покренула целу ствар је једноставан однос између једнаких хоризонталних правоугаоника. Танки стубови заправо исцртавају површине тих правоугаоника и сопственом игром варирају задату тему. Стубови су строго хоризонтални и вертикални, али у себи крију врло фини однос облина и оштрих углова. Ови односи, заједно са одмереним косинама у тој привидној строгости и једноставности облика праве утисак разиграности. Нека од слова имају варијанте. Писмо је широко и отворено.

Вукан, латиница, 1960.

Као и прво, ово је писмо – посвета. Већ сам поменуо да је као датум настанка убележено време непосредно после мог рођења. Као ни мој брат, нисам знао да то писмо постоји. Никада нам о томе није ништа поменуо. Једноставно их је ставио у своју другу књигу, „Графичке комуникације“. За мене је то било откриће и још један доказ Ћирине необуздане љубави према деци и према писму.

Овакав тип писма ми у кући бисмо назвали „резано“. То значи да је рађено под утицајем класичне технике високе штампе или да је згодно за такву примену. Код линореза и дрвореза облине у детаљима противе се природи материјала и алата. Заравњења и замена правих облина оптичким утиском заобљавања је природно решење и зато делује допадљиво. Као што одређена решења у типографским писмима настају стилизацијом потеза пера, тако овде слова настају из природе других материјала који су исто традиционална подлога за слова и графику. На пример дрворез и линорез. Заправо је овде типографија обогаћена Ћириним искуством које је имао са словима која је изрезивао за своја библиографска издања о којима је мој брат већ писао. Релативно танки стубови чине структуру паралелних линија, пресечених косинама због контраста и ритма, а једва приметни серифи дају оптичку чврстину на крајевима.

Галерија Графички колектив, ћирилица, 1962.

У време настанка овог писма Графички колектив био је веома важно место за графику и уметнички живот града уопште. Ћира је сигурно желео да направи нешто што би то место учинило и узором графичког идентитета. То писмо требало је да својом особеношћу да додатну препознатљивост Галерији и графичарима.

Ћира је увек имао објашњење зашто нешто ради баш на одређен начин, а не некако друкчије. Објашњења би могла да гласе отприлике овако:

Прво би било да је желео да направи асоцијацију на корене писма (и графике) у Србији, а то су рукописне ћирилице. Претпостављам да се реферисао на наслове средњевековних рукописа, на специфичан ритам слова и њихово довитљиво уклапање. То је могао бити начин да позиционира галерију као место које наставља традицију графичке уметности у Србији.

Други разлог је могао да буде то што је желео да покаже да се у графици свако представља својом индивидуалношћу, односно да је галерија место које окупља ауторе. Мислим да се зато одлучио да одабере писмо које толико одражава и сопственог аутора.

Писмо је направљено тако да ангажује празнине у разним комбинацијама слова. Ти односи између знакова, разлике у пропорцијама и ширини слова и контрасти између облина и равних линија дају врло посебан укупан изглед писму. Иако је по карактеру декоративно, ово писмо је ипак сведено и некако свечано у тој својој разиграности. Серифи и светлина подсећају на претходно писмо „Вукан“.

Ово је и прво Ћирино писмо које је било претворено у компјутерски фонт и тако постало доступно неофицијелном тржишту вечито гладном за ћирилицама. Тако је и једна пекара украла део идентитета галерије и направила себи лого од врло сличног писма. То последично поређење графике са насушним намирницама би Ћири сигурно импоновало.

Триптихон (мој назив), ћирилица, 1962.

Још једно „резано“ писмо, али овога пута заиста узето из узорка направљеног у линорезу. Пронашао сам га пред крај овог истраживања, међу писмима која је Ћира издвојио за неку нову књигу о својим радовима. Било је без назива па сам му дао име по наслову библиофилског издања из кога је извађено. Ово је само једно од могућих писама која би се дала направити из његових линореза. Можда је и планирао да уради тако нешто па је ово требало да буде само почетак.

Будући да је писмо рађено у линорезу оно носи и све особине које тај материјал захтева. Заправо боље би било рећи да има све карактеристике писма идеалног за тај материјал. Осим тога оно нам доноси и карактеристичне потезе, ритам неуједначених дебљина стубова, игру слова у односу на линијски систем, све оне дивне и неочекиване облике које даје графика и само она. Када се извуче из контекста у коме је настало, ово писмо постаје оригинални типографски оглед.

 
Академија, ћирилица, 1966.

Ово писмо је направио као достојну пратњу за знак Универзитета и Академије. Направљено је тако да може да се примењује подједнако добро на папиру, металним таблама, печатима, плакетама, на свему што је могло да затреба Академији, тој за њега тако важној институцији. Слична писма користио је на многим другим радовима током каријере, пре свега на корицама књига и на повељама, на местима где му је било потребно да слова употпуне утисак озбиљности и свечаног тона.

Иако на први поглед може некоме изгледати као обично серифно писмо, оно у себи носи карактеристичан Ћирин типографски рукопис. Готово геометријска сведеност облика која даје утисак декоративности. Читкост и могућност лаког преношења у све материјале. Особине добро разрађеног и промишљеног писма, направљеног да се користи без проблема и да остане као поука о употребљивости.

Стубови „Академије“ направљени су као једноставни правоугаоници. Изостављене су све сувишне облине. Серифи су троуглови који се стапају са стубовима и праве оптички утисак заобљења у прегибима. Разлике у дебљинама стубова су минималне и чине писмо тамнијим. Пропорције слова су типичне за Ћиру и чини ми се да бих увек могао да по томе препознам слова настала под његовом руком.

Болско, латиница, 1966/67/68.

Направљено за педагошке сврхе, у оквиру примера за предавања на ФПУ о графичком идентитету. Бол је једно мало место на острву Брачу које је веома важно за историју наше породице. Како је сам Ћира написао, тема и назив су настали као „израз одушевљења“ према месту и према његовим становницима. Дакле поново из љубави и као још једна посвета у облику писма.

Да би показао како се стилски доследно уклапају различити елементи идентитета, Ћира је начинио писмо које на најочигледнији начин објашњава тај проблем. Једноставно писмо у складу са једноставним облицима којима се придружује и који се њему придружују. Структура је поново заснована на контрасту оштрих и заобљених облика. Овога пута тај контраст је духовито, школски очигледан. Све негативне површине су оштрих углова, све спољне заобљене, чиме се истовремено добијају и варијације у оквиру стубова. Кроз примере у примени писмо на различите начине трпи деформације и уклапа се у различите облике.

Девојачко, ћирилица, латиница, 1969.

У овом тексту су више пута помињане речи љубав и посвета, али на овом месту те речи добијају нови смисао. Ово изразито декоративно писмо посвећено је женама, према којима је гајио много више од „одушевљења“. Нарочито ми је занимљива идеја да писмо, као нешто што је пре свега утилитарно, постане средство изражавања емоција.

Дакле ово писмо је просто процветало од потребе да се изрази нека неисказива наклоност. Форма писма, иако наликује на скрипт по утиску, заправо је неки чудни унцијал, састављен од знакова чији се препознатљиви конвенционални облици препуштају распојасаном бујању. Стубови су направљени тако да подсећају на потезе шиљатог пера и увијају се пратећи несташне спиралне завијутке.

Ћирићица, ћирилица, 1970/72.

Ово писмо је значајно за историју нашег писма јер је настало као резултат првог истраживања претварања српске писане ћирилице у цртане-конструктивне словне знакове.

Као узор коришћен је рукопис Четвртог Јеванђеља (по Јовану), писан за деспота Ђурђа Бранковића (1428/29). Ћира је у писаном коментару овог пројекта посебно нагласио име аутора рукописа, Инока из Далше, очигледно из поштовања према колеги из давнина.

Коначне конструкције слова биле су урађене на основу анализе одабраних варијанти писаних знакова. Резултат анализе је било словни знак оптималних пропорција, датих у типографским печатима, који је својим обликом одражавао дух рукописа у сложеном тексту.

У својој другој књизи ГРАФИЧКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ 1954 – 1984, где можете прочитати коментаре уз приказ овог рада, написао је да је студија урађена поводом отварања нове зграде Народне библиотеке СР Србије. Вероватније је да је он овај свој дуготрајни рад посветио отварању Библиотеке, имајући га већ увелико започетог или довршеног. То је за њега сигурно био добар повод за промоцију ћирилице уопште и позив другима да се укључе у рад на унапређењу овог писма без опасности да се то схвати као излив национализма у оно време.

Студија је изложена први пут у Галерији Графичког колектива 1972. године на 99 картона.

Мислим да је назив Ћирићица за мог оца био више од игре речи и да је он у сличности нашег презимена са именом националног писма видео неку чудну судбинску везу, предодређеност и обавезу да се њиме бави.

Илустрације: 17, 18, 19, 20, 21, 22, 23, 24, 25

Војничко, ћирилица, 1975.

Да бих написао нешто о овом писму морао сам да потражим једну књигу. Тих дана када је писмо настајало та књига је стајала на Ћирином столу и знам да ми је причао о давним ратовима и храбрим војницима. Књига „ПЛАВА ЛИНИЈА ЖИВОТА“ Бранка В. Радичевића стајала је тамо где сам и мислио да ћу је наћи, у атељеу међу насловима који су повезани једино личним избором, без икакве друге логике. Књига о сеоским споменицима и крајпуташима.

Пронашао сам више подвучених реченица, и мислим да неке од њих сасвим лепо говоре о мотивима за настанак овог писма:

... Док диме ратишта – ничу камени војници. Погину у туђини па се у завичају окамене. И својом истином бодре људе да се одупру непријатељу. 

... орнаментике, шара и кривуља и оних чудесних слова која се претварају у људски говор. 

...Треба им дати говор да не остану неми. Нека и после смрти живе. Зато су се заоблила слова и потчинио камен.

... Човек у камену зауставио је коњаника. Он скида капу окамењеном вонику. Коњаник поздравља земљу Србију. Слова вичу, слова дозивају и опомињу. Свуд су гробља поред друмова, на брдима у странама, сред шљивака, украј обала, на дну река и мора. Стоје српски војници. Стоје на мртвој стражи. Причају крива слова кратке животописе... 

Шта значе велика и мала слова у китњастом рукопису народних клесара. Отаџбина се пише великим словом. Смрт, иако је унесрећила породице, такође се достојанствено усправља великим словом. Велико слово за Младост, Брата и попевку „Ооој“. Мало слово за издајицу и бугаре ( ово му је било посебно смешно ). Велико слово за добродељног Домаћина, Србина. И Живети пише се великим словом. Има ту необичне случајности. Зар малим словом написати Одличан Војник, Борећи се Против Аустрије за Добро Своје Отаџбине и Слободу Народа Погибе На Малом Панасу – село Гостиље у Босни. Наш Добри Друг, Брат упокојени Рисим Божовић из Драгојеваца; Чувени Ковач.  

Познавајући мог оца, на страну национални сентимент који је за њега имао веома јак набој, мислим да се ту спојило неколико ствари. Мислим да је желео да створи писмо које је споменик споменицима. Писмо које ће носити у себи поезију и вредности које смо заборавили и пред којима би други могли да скину капу.

Мислим да је његов патриотизам, ако та реч није постала сувише излизана, био дирљиво аутентичан и увек примењен на нешто употребљиво, као и његова уметност.

Писмо ВМА, латиница, 1976/77.

Велики и сложен пројекат рађен за Војномедицинску академију који је обухватао целокупну графичку инфраструктуру нажалост никада није примењен. Једини део тог елабората који је остао за употребу је латинично писмо првобитно названо шифром ЛАВМА-1. Намењено је пре свега за натписе и путоказе и служило је као основа за лого. Идеја је била очигледно да пре свега буде читко и лако за примену. Свако појединачно слово је дато са упутством за конструкцију и сачињено је од једноставних геометријских облика, тако да је било ко могао да их нацрта користећи само лењир и шестар. Идеја је сигурно била да у тој својој примарној једноставности и употребљивости буде што је могуће лепше.

Београдско, ћирилица, латиница, 1982.

Назив овог писма требало би да упућује на неки извор или инспирацију, можда на повељу Деспота Стефана или његов печат, али нисам успео да откријем никакву везу. Списак назива његових писама састављен је од ствари које су одређивале његов живот. У том списку свакако је недостајало име града који је открио када је после рата дошао да студира графику, без игде икога. У речима Деспота Стефана „... дакле дошавши, нађох најлепше место, од давнина превелики град Београд, случајно разрушен и опустео ...“ сигурно је пронашао израз сопствених мисли. Једно од његових писама морало је да се зове Београдско.

Пада ми на памет да је идеја тог писма била у томе да помири обла и равна слова. Стилско јединство писма састојало би се у томе да равна прихвате неку облину, а обла равнину, где год је то могуће. Тако би се начинио склад и тамо где изгледа немогућ и где нико није успео да га направи. Ма колико ово не личи на озбиљну типографску анализу, мене подсећа на Ћирин начин размишљања, па нека остане тако.

Ово писмо употребио је за дизајн корице и наслова своје друге књиге графичких комуникација.

Дукља, ћирилица, латиница, 1984.

У овом случају писмо чини основу графичке идентификације. Као узорак за обликовање писма Лексикографског завода Црне Горе узет је текст са оловног печата Петра архонта (кнеза) дукљанског. Вероватно зато што је писмо носилац идентитета у овом случају Ћира је написао неку реч више о њему у књизи „Графичке комуникације 1954 -1984“. Написао је да је „повећао и систематизовао“ слова са цртежа који је направљен у време док је печат још био у добром стању. Још је написао и да је желео да сачува „свежину неправилности“ и да постоји „неколико дебљина у сваком слову, а по висини су изједначена само оптички“.

У ствари, чини се, да осим те заиста инспиративне неправилности и провокативне неодређености овај узорак није могао да понуди много јасних стилских одредница. Али оно што је Ћира јасно могао да прочита из тих облика је језик његових линореза и изрезаних знакова. Тако је Ћирин стил природно допунио све што је недостајало да се писмо доврши.

Овакви облици слова појављују се веома често на Ћириним радовима. Мислим да је у том компромису између писма са серифима и без серифа, у комбинацији читкости и универзалности примене видео практично решење за многе задатке које је добијао.

Ивино писмо, ћирилица и латиница, 1986.

Ћерка мог брата, Ива, прво је дете које се прикључило нашој примењеној породици. Ћира је одмах себи доделио титулу деде, отворио врата свог атељеа и показао јој све оне игре и играчке из света примењене и других уметности. Поред шашавих игара, обавезног сигнума и много чега другог, Ива је добила много сликовница које јој је деда правио с времена на време. У сликовницама је било песмица, цртежа, слика и наравно слова. На једној таквој сликовници под називом „Дедине приче – Бесне глисте“ пронашао сам за сада једино место где је писмо било употребљено.

Ово је пример писма које имитира рељефне облике. Необично је што је цртеж рељефа, са полутоновима и подлогом за сваки знак, направљен као гравира. Нежне сенке шрафиране танким пером могу да асоцирају и на блиндрук у папиру, клесани камен или изливену пластику. Вероватно је имао неку посебну намену у виду када га је правио. Исто тако је могуће да су га инспирисала пластична слова на вратима његовог атељеа, залепљена у висини очију мале девојчице Иве. Њено име је ту стајало испод дединог као име званичног станара тог простора.

Вуков буквар, ћирилица, 1987.

Све што за сада знам о настанку овог писма је да својим именом доследно допуњава списак важних ствари и људи у Ћирином Животу. Вук Караџић је за њега био симбол свега што вреди у нашем народу, а појам писмености је проширивао и на област графичке комуникације и често је, на пример, лоше знакове звао „неписменим“. Поводом две стотине година Вуковог рођења правио је знак годишњице са стилизованим портретом, али је уз њега користио „Војничко“ писмо, а не ово настало у време годишњице.. Претпостављам да је настало или као посвета, или за неку намену чије трагове још увек нисам успео да пронађем.

По општем утиску, мене ово писмо подсећа на старовременске књижне слогове, на класицистичка писма коришћена за слагање књига између два рата. Вероватно зато што у њему има нечег архаичног, носталгичног и вечитог. Тако су и стари буквари намењени да трају у сећању и да се понове у новом светлу када дође време. Та слова су и озбиљна и забавна у исто време и ведра и достојанствена. Она служе зато да буду запамћена заувек и да се заволе заувек. Серифи су заобљени као капљице, као разливени завршетци слова у ђачким свескама. Облине се повремено исправљају и прате озбиљне класичне стубове који своје равнине благо прилагођавају нежним серифима.Ово је једно од ретких Ћириних писама које има курентна слова. Однос између великих и малих слова, као пандан односу између одраслих и деце је можда још једна игра која иде уз Ћирин начин мишљења.

Савино писмо, ћирилица, 1987.

Пар година пре настанка овог писма Ћира је направио Повељу освећења Светосавског храма која је била исписана писмом сличног карактера. Оно је забележено само на репродукцији текста повеље, а оригинал је зазидан у храм. Из њега је вероватно настало ово знатно конзервативније писмо уз чије име је додао опис „класична ћирилица“. Верујем да је себи, пошто је много пута причао о томе, поставио задатак да направи писмо које ће истиснути из употребе ружно, аматерско „Мирослављево“, тако што ће да понуди примамљиву замену. Форма је окренута склоностима и потребама исте публике, али је писмо урађено са искуством и познавањем изворне ћирилице и типографије.

Други самопостављени задатак био је да направи курент, заправо нешто што не постоји у изворном облику ћирилице и што недостаје да писмо постане потпуно функционално. Тиме је омогућио да се њиме слажу дужи текстови, а да се очува каква-таква читкост и барем основна типографска одговорност.

Епитаф, ћирилица, (мој назив, година непозната)

Каменорезачко писмо. Нашао сам га међу фасциклама са узорцима слова за склапање текстова. У фасцикли је тим писмом било исписано много имена драгих људи који више нису са нама и много година рођења и смрти. Оригинал целог писма био је нацртан на паусу и то је једина форма у којој постоји. Ћира га никад није сврстао међу своја званична писма, али ја сам одлучио да га ипак додам јер је лепо, функционално и сигурно може да послужи и некој другој намени.

Фусноте

[1] Извињавам се због ове условности, али заиста не могу да зовем свог оца другачије него онако како сам га звао од малих ногу. Исписивање његовог званичног имена учинило би да се осећам сувише дистанцираним, док управо пишем са становишта блискости. Дакле Ћира је Милош Ћирић.
[2] Ида Ћирић, Ћирина жена и моја мајка. Такође графичар, илустратор и тема за неке друге текстове. И сама је исписивала дивна слова.
[3] Растко Ћирић, Ћирин син и мој старији брат. О њему је већ много писано, а и он је много писао, нарочито о Ћири.
[4] Под ауторским писмима, подразумевам она писма која је направио као целовита у функционалном смислу, са свим знаковима и интерпункцијом. Већина тих писама је и ауторизована и смештена у одвојен опус, са називом и годином израде.
[5] Сва писма радио је као комбинацију конструкције класичним алатима (шестар, лењир, рајсфедер...) и цртања слободном руком. Увек је користио растворену црну темперу, ретко туш. Белу темперу користио је за покривање завршетака слова. Тиме је добијао прецизне оштре углове на крајевима стубова и серифа. Онда би замолио неког фотографа да сними слова на графички „штрих“ филм са кога би слова повећавао на фото папир и исецао да би склопио речи. Склопљени текст би опет морао да буде снимљен на графички филм и пренешен на фото папир. Појава фотокопир машине за њега је значила испуњење свих његових техничких потреба у вези са писмом и дизајном уопште. Сада је могао све да повећава и смањује колико му је потребно и да има спремне табаке папира са којих би исецао слова и склапао речи. Ивице исечених слова маркирао је „корексом“ или белом темпером да се не би виделе на завршној копији.