OD ĆIRILA DO ORFELINA
autor: Stjepan Fileki

Danas sa priličnom tačnošću možemo utvrditi vreme kada je nastalo prvo slovensko pismo. Ono što ne znamo i što je ostala istorijska tajna je pitanje — ko je zapravo njegov tvorac? Prošireno je mišljenje da su to sv. Ćirilo i Metodije, međutim, za takvu tvrdnju nema dovoljno dokaza. No, njihove su zasluge i pored toga epohalne. Oni su sasvim sigurno utemeljivači slovenske pismenosti, uveli su narodni jezik u bogosluženje i sasvim je izvesno da su oni tvorci prvog slovenskog pisma — glagoljice.

Slovenska braća ili braća prosvetitelji, kako ih još zovu, Grci su rođeni u Solunu. Mlađi brat Ćirilo od rane mladosti se zanimao za probleme jezika i pisma. Po završetku školovanja postao je sveštenik, a potom i nastavnik u carskoj Magnaurskoj školi u Carigradu u kojoj je potom stekao zvanje filozofa. Zajedno sa bratom Metodijem bio je u raznim misijama i u jednoj od dužih misija u Hazariji, oblasti između Dona i Kavkaza. Tu je Ćirilo upoznao jevrejski i samarićanski jezik i pismo i proširio svoje filološko obrazovanje. Po povratku u Konstantinopolj braću prosvetitelje čeka nova misija. Vizantijski car Mihajlo na molbu velikomoravskog kneza Rastislava šalje ih u Moravsku da propovedaju na slovenskom jeziku, tj. kako piše knez u molbi vizantijskom caru „… koji bi nam našim jezikom protumačili pravu veru hrišćansku…”. Solunska braća koja su govorila čistim slovenskim jezikom već su u Carigradu pripremila sve što će im biti potrebno za uspešno obavljanje posla koji im je bio poveren. Zajedno sa svojim pomoćnicima preveli su na slovenski jezik jevanđelje, a za tu priliku je Ćirilo uredio novo — prvo slovensko pismo.

Posle temeljnih priprema, zajedno sa nekoliko svojih učenika uputiše se u Moravsku da, na Rastislavljevu molbu, počnu rad na suzbijanju sve većeg duhovnog uticaja nemačkih sveštenika. Do tog vremena u Moravskoj su bogosluženje i crkvena literatura bili na latinskom jeziku. Za dalje uspešno suzbijanje nemačkog uticaja ubrzo se pokazala potreba za većim brojem slovenskih sveštenika. U nameri da to reše krenuše na put. Na tom putu bili su se zaustavili u Panoniji.

Panonski kralj Kocelj shvatio je značaj braće prosvetitelja i dade im pedeset svojih ljudi da ih nauče slovenskom pismu. Iz Panonije, na putu ka Rimu, zaustaviše se u Mlecima. Tu ih zateče papin poziv da dođu u Rim. Prilikom dolaska u Rim dočekani su sa velikom pažnjom i na svečan način. Primio ih je papa Hadrijan II i blagoslovio njihov rad, bogosluženje na slovenskom jeziku i slovenske crkvene knjige, a time i prvo slovensko pismo.

Posle toga Ćirilo se povukao u manastir u kome je posle nekoliko nedelja umro (869) u četrdeset drugoj godini života. Stariji brat Metodije dosledno je nastavio sa prosvetiteljskim radom. U međuvremenu postao je prvi slovenski arhiepiskop. Posle misije u Panoniji i Velikoj Moravskoj vraća se u Carigrad gde je sa carom Vasilijem i patrijarhom carigradskim načinio sporazum o radu na uvođenju slovenskog jezika u bogosluženje balkanskih Slovena. Ubrzo posle Metodijeve smrti (885) učenici slovenske braće odoše svako svojim putem.

Neki ostaju u Moravskoj, a drugi odlaze na jug, na jadransko primorje. Najveći broj njih odlazi bugarskom caru Borisu koji je tada stolovao u Beogradu. Krajem IX veka stvorena su dva centra slovenske pismenosti, u Makedoniji — ohridski i u Bugarskoj — preslavski. Otuda se slovenska pismenost proširila i na srpske zemlje i jadransko primorje.

U Vizantiji u vreme Ćirila i Metodija bila su u upotrebi dva tipa grčkog pisma: pismo velikih slova (majuskula) i pismo malih slova (minuskula). Ova dva tipa pisma međusobno su bila znatno različita: majuskulni po svemu monumentalan i strogo određen, a minuskulni slobodniji i dinamičniji.

Balkanski sloveni koji su do tada pisali grčkim pismom koje je imalo 24 slova imali su otpor prema novom pismu koje je imalo daleko veći broj slova. Prema Crnoriscu Hrabru novo pismo je imalo 38 slova. Po njemu, prvo slovensko pismo imalo je slova načinjena „po činu” grčkih slova. Po ovom istorijskom tumačenju i svemu ostalom što znamo o postanku prvog slovenskog pisma jasno je da su prve forme slovenskih pismena nastale prema grčkom obrascu. Preuzimanjem grčkih slova preuzeta je i njihova glasovna vrednost. Da li je ovako uređeno pismo bila glagoljica ili ćirilica još uvek je otvoreno pitanje. Koje je od ova dva pisma starije? Dve činjenice govore za sebe: prvim slovenskim pismom pisano je u Moravskoj, ti spisi pisani su glagoljicom. Osim tog, poznato je da u glagoljskim tekstovima ima mnogo više arhaizama.

GLAGOLJICA

Nigde u istorijskim spisima ne stoji izričito koje je pismo sastavio Ćirilo, pa se često pomišlja, s obzirom na ime, da je to ćirilica. No, nije tako jednostavno kako na prvi pogled izgleda. Znamo da se u Vizantiji u Ćirilovo vreme pisalo grčkim pismom. Jedan od često pominjanih istorijskih izvora je poznata rasprava Crnorisca Hrabra „O pismenima”. Original nije sačuvan, ali iz prepisa koji su sačuvani, a koje su prepisivači često proizvoljno skraćivali ili im ponešto dodavali, ipak možemo ponešto saznati. Na kraju rasprave čitamo: „Ako upitaš književnike grčke govoreći, ko vam je slova sačinio i Bibliju preveo ili u koje vreme, to retki od njih znaju. Ali ako upitaš slovenske književnike govoreći, ko vam je pismena sačinio ili Bibliju preveo, to svi znaju i kažu: sveti Konstantin Filozof, nazvani Ćirilo, on nam slova sačini i Bibliju prevede i Metodije brat njegov, jer su još živi koji su ih videli… a godine 6363. (tj. 863) od stvorenja sveta.” Iz ovog citata, koji može biti verodostojan, ne vidi se ono što je najvažnije: koje je slovensko pismo prvo nastalo, a niti ko ga je uredio. Ako pretpostavimo da je glagoljicu stvorio Ćirilo u drugoj polovini devetog veka, to ostaje ipak samo najverovatnija pretpostavka, jer pisanog dokumenta o tome nema, a inače najstariji datirani spomenici su bar sto godina stariji.

U najstarijim rukopisima izvedenim glagoljicom nalazimo 36 slova koja su identična u svim rukopisima tog vremena. Osim pojedinačnih slova nađeni su i dvoglasnici (digrame) — diftonzi. Većina slova glagoljice nastala je iz oblika grčkog minuskula, a nekoliko ih je uzeto iz jevrejskog i samarićanskog. Pošto se slova glagoljičkog pisma pišu odvojeno, kao jevrejska i samarićanska, kako se inače pišu majuskulna pisma, to je jasno da je tvorac glagoljice (Ćirilo?) izveo i jedan od najtežih poduhvata pretvaranja majuskule u minuskulu. Sasvim je sigurno da je sastavljač prvog slovenskog pisma pored pozajmljenih grčkih i ostalih spomenutih slova izveo neka i po svojoj zamisli. Jer, neka slova nemaju nikakve sličnosti sa tada u slovenskom svetu poznatim pismima. Takva slova u novom pismu su uvedena za glasove iz slovenskog jezika.

Sa definisanom glagoljicom i pre toga sastavljenim slovenskim književnim jezikom počeo je razvoj pisma koje ubrzo počinje da dobija posebna obeležja vezana za područje u kome se piše, pre svega prema osobinama lokalnog govora. Spomenici nastali na makedonskom prostoru razlikuju se od onih nastalih na srpskom, a ovi od onih nastalih na hrvatskom, češkom ili bugarskom prostoru.

Definitivno uobličena glagoljica imala je 38 slova koja su potpuno zadovoljavala sve fonetske osobine staroslovenskog jezika. Za vreme svog trajanja glagoljica se razvila u dva specifična vida: obla ili bugarska i uglasta odnosno hrvatska. Obla je bila u upotrebi u istočnim krajevima slovenskih zemalja, a uglasta u Moravskoj i na Jadranskom primorju. Kod oble glagoljice razlikujemo i jedan vid visoke uzane glagoljice. I u jednom i u drugom obliku slova su pisana i klesana nebrižljivo, često proizvoljno, bez grafičkog znanja i estetskog cilja. I pored toga glagoljica svojim opštim izgledom i velikim brojem estetski zanimljivih pojedinačnih slova ostavlja neposredne utiske i deluje svojom originalnošću.

ĆIRILICA

Otvoreno je pitanje koliko je ćirilica mlađe pismo od glagoljice i da li je ona drugo po redu slovensko pismo. Pouzdano se zna da je ćirilica nastala kada je u bogosluženju i književnosti bio u upotrebi staroslovenski jezik sa svojom glagoljskom azbukom, u Simeonovoj Bugarskoj. Za vreme Simeona Bugarska doživljava veliki kulturni uspon. Novo pismo, ćirilica, lepše i prigodnije, brzo je usvojeno jer je više odgovaralo od zamršenog i teško čitljivog glagoljičkog pisma. Ćirilica je potisnula glagoljicu kojom će se još dugo, sve doskora, pisati, a potom i štampati u severozapadnim krajevima Balkanskog poluostrva. Poreklo prve ćirilice ne dovodi se u sumnju jer je očigledno njeno grčko poreklo. Mnoga slova preuzeta su u neizmenjenom obliku. Kada je počela prerada u ćirilicu ne zna se tačno, ali je sasvim izvesno da je to izveo neko od učenika braće prosvetitelja. Ima mišljenja da je to bio Kliment ohridski, najistaknutiji učenik i saradnik braće prosvetitelja. Neki opet misle da je to izveo jedan od najsposobnijih mlađih učenika Ćirila i Metodija, potonji episkop preslavski, a da su Kliment i njegov brat Naum odbili da na tome rade, zbog čega su, kako se navodi, proterani na kraj države, u Ohridski kraj.

USTAV

Iz svega što znamo možemo sa sigurnošću zaključiti da je ćirilica nastala u Simeonovoj Bugarskoj. Njenom pojavom nije napravljen prekid sa grčkim korenima, što se dogodilo kad se pojavila glagoljica. Taj prvi oblik ćirilice nastao je na osnovama grčkog uncijala. To pismo, najčešće uspravnih slova (ima zapisa u kojima slova imaju kos stav, ali to još nije kurziv) pisano je široko podrezanim perom. Slova imaju utvrđenu konstrukciju i pažljivo su oblikovana. Proporcijski odnos između tankog i debelog poteza je 1:3 do 1:5. Tekstovi su pisani in continuo, reči nisu međusobno odvajane. Razmak između redova je veliki, veći nego što je visina reda. Sve navedene osobine imalo je prvo ćiriličko i glavno knjižno pismo ustav. Otkako se pojavilo u IX veku pa do XVIII veka to prvo ćirilsko rukopisno pismo vremenom je menjalo svoj oblik. Od IX pa do XIV veka slova su široka, većina slova ima kvadratne proporcije, a jedan broj slova je simetričnog oblika. Od XIV veka slova postepeno počinju da se sužavaju, te ustav postaje pismo uzanih slova kakvim je pisano sve do XVIII veka kada prestaje njegova redovna upotreba.

U najranijim rukopisima nailazimo na tri po proporcijama različita oblika ustava: snažno proporcionisan, pisan velikim, teškim slovima, srednji ustav i ustav pisan malim — sitnim slovima.

Ustav koji se razvijao između IX i XIV veka naslovljava se kao stariji ustav. Onaj koji se razvijao između XIV i XVIII veka naziva se mlađi ustav. Prirodom razvoja ustav se, trpeći uticaje, menjao tako što se neka slova javljaju u više različitih oblika. Na ovakve promene najviše je uticao brzopis koji je počeo da se razvija već u XIII veku. On je vidno uticao na grafijske promene oblika ustavnih slova. Do ovih promena je došlo tako što su pisari, često sasvim proizvoljno, u ustav unosili brzopisne oblike. To je, doduše, prirodno s obzirom da su jednovremeno pisali i jednim i drugim pismom. Promene pretrpljuju naročito slova: „a”, „v”, „d”, „ž”, „z”, „č” i „t”. Najčešće je to slučaj sa slovom „t” koje se kao tronogo javlja u sva tri tada upotrebljavana pisma — ustavu, brzopisu i poluustavu. Ovakve promene zapažaju se i u bugarskim i makedonskim tekstovima ali se nije radilo uvek o istim slovima. Pored promena ovakve vrste javljaju se i varijante koje su pisari sasvim proizvoljno izvodili, pa se recimo slovo „V” javlja u tri različita oblika.

MAJUSKULNI KURZIV

Drugo po redu rukopisno pismo je majuskulni kurziv koji je izveden za utilitarne potrebe, za svakodnevno beleženje, za potpise i pisma. Slova su lako nagnuta udesno i pisana su bez unapred iscrtanog sistema. Stilske karakteristike nisu postojane i kada je o tome reč može se reći da je majuskulni kurziv slobodna rukopisna interpretacija ustavnog pisma.

POLUUSTAV

Pored majuskulnog kurziva iz ustava je nastalo još jedno, knjižno pismo, poluustav. Razlike između ustava i poluustava sastoje se u sledećem: izvođenje je slobodnije, slova se ne pridržavaju strogo dvolinijskog sistema, neka od njih svojim produžecima probijaju osnovnu liniju. Ovi produžeci lako su nagnuti što predstavlja izraz sklonosti i sposobnosti naše ruke. Sve ove razlike prouzrokovane su potrebom da se brže piše. Okrugli delovi slova se često pretvaraju u uglaste forme, a neka slova su međusobno povezana. Naglašeni produžeci čine ovo pismo čitljivim, pa je poluustav postao i kancelarijsko pismo. Na njegov razvoj svakako je imao uticaj materijal na kome se pisalo, a to je papir, znatno jeftiniji od pergamenta koji je do tada uglavnom korišćen. Novi materijal svojim osobinama uticao je da se razlike između debelih i tankih poteza smanje, što je slovima dalo novi vid kojim se udaljuje od svog uzora — ustava. Slova postaju jednostavnija, mnogi detalji su sasvim pojednostavljeni, a veliki broj slova dobija sasvim nov oblik. Na primer, slovo „t” koje je u ustavu imalo dva izražena vertikalna serifa na levom i desnom kraju gornjeg horizontalnog poteza menja izgled tako što ove serife zamenjuje sa dva vertikalna poteza identična sa osnovnim potezom. Ovakvom promenom dobijena je zanimljiva forma „tronogog” slova „t”. Nekoliko slova „d”, „r”, „u”, „h”, „c” i „šta” dobijaju donje produžetke, a slovo „f” se rasprostire u sva tri polja sistema.

U razvoju poluustava zapažamo tri njegova različita vida. U prvoj fazi razvoja, u XIV i XV veku, poluustav ima mnogo zajedničkog sa svojim uzorom — ustavom. Ovaj oblik se naziva stariji poluustav. Od XV do XVIII veka razvijala se jedna slobodnija forma — mlađi poluustav.

U trećoj fazi, sve slobodnijim pisanjem nastala je jedna forma koja predstavlja prelaz u brzopis. Na kraju je poluustav sasvim istisnut iz upotrebe uvođenjem ruskog građanskog pisma. No i pored toga poluustav, kao i ustav, i dalje je ostao u upotrebi u pravoslavnoj liturgijskoj literaturi.

BRZOPIS ILI SKOROPIS

Pismo koje ima sve karakteristike individualiziranih oblika pisama i nosi lični pečat izvođača je brzopis ili skoropis. Javlja se u istoriji vrlo rano, gotovo u isto vreme kad i ustav. Ono u stvari i jeste jedna vrsta interpretacije ustavnog pisma. To je pismo kurzivnog oblika. kako mu samo ime kaže, ustanovljeno je za brzo, ekonomično pisanje. Služilo je kao kancelarijsko pismo, njime su vođene beleške i prepiska. Prepisivani su tekstovi iz knjiga koje su pisane drugim pismom, ali su njime, istina vrlo retko, pisane i cele knjige.

Razlikuje se po mnogo čemu od ustava. Redovi su pisani sitnim slovima, a produžeci slova su znatno izduženi, međuredni prostori su veliki — dva i više puta veći od visine reda. Iako je brzopis vrlo slobodno izvođen on ipak ima utvrđene oblike pojedinačnih slova. Krajem XVII i početkom XVIII veka u brzopisu počinju da se javljaju minuskulni elementi što će dovesti do pojave novog rukopisnog oblika.

U to vreme naš jezik i pismo su pod snažnim uticajem ruskog jezika i pisma. Reformom pisma koju je izvršio Petar Veliki u Rusiji je uvedena građanska ćirilica koja je u svemu interpretacija savremene latinice tog vremena. Brzopis postepeno počinje da ustupa pred građanskim kurzivom koji postaje obavezno pismo kojem su u školi podučavali ruski učitelji. To novo pismo je bilo, isto kao i građanska ćirilica, interpretacija latiničkog pisma, u ovom slučaju engleskog script i francuskog coule — kancelarijskog pisma.

U našoj pismenosti do ovih promena je došlo u prvoj polovini XVIII veka. Naš najpoznatiji kaligraf tog vremena, Zaharije Stefanović Orfelin, pisac i talentovan graver-bakrorezac, sastavio je priručnik za podučavanje rukopisnom pisanju. U knjizi Novaja i osnovateljnaja slavenoserpskaja (…) kaligrafija, izdatoj 1759. godine u Sremskim Karlovcima, Orfelin predstavlja četiri različita pisma. To su dva brzopisa — „srpski i graždanski ili kanceljarski” i dva fraktura — „cerkovni i kanceljarski”. Prilično čudan naziv „fraktur” Orfelin upotrebljava za štampana ili tipografska slova. To je na svaki način nepriličan naziv jer to što on naziva frakturom nema nikakve ni grafijske ni morfološke veze sa gotičkim pismom „fraktur”.

U drugoj Orfelinovoj knjizi, izdatoj 1776. godine u Sremskim Karlovcima, Novjejšija slavenskija propisi … više nema brzopisa. Građansko pismo je postalo opšte pismo u svakodnevnom životu, a građanski kurziv kancelarijsko i školsko pismo. To pismo koje je kasnije, sve do današnjih dana, bilo školsko pismo, razvijeno je u jednu krasnopisnu formu koja u stilu imitira latiničke forme. To je strogo formalizovano pismo nadesno nagnutih slova koja se upisuju u četvorolinijski sistem. Piše se oštrim, po sredini rasečenim perom, u početku ptičijim, a kasnije, po pronalasku litografije, metalnim — engleskim perom. U ovom pismu se sasvim jasno, oblikom i funkcionalno, razlikuju mala od velikih slova, što ranije u brzopisu nije bilo dovoljno definisano.