REKONSTRUKCIJA PISMA ZNAČAJNIH SPOMENIKA SRPSKE PISMENOSTI PRIREĐENIH ZA UPOTREBU U RAČUNARU
autor: Stjepan Fileki
Značaj negovanja pismovne tradicije pa time i očuvanje nacionalnog identiteta je višestruk i izvesno je da to ne treba posebno objašnjavati. S druge strane takođe je važno i negovanje stilske osobenosti u srpskoj grafičkoj umetnosti. Srpska ćirilica za to pruža lepe mogućnosti s obzirom na svoju stilsku originalnost i bogatu tradiciju. Nova računarska tehnologija pruža izvanredne mogućnosti da se popuni praznina koja je nastala nebrigom i da se isprave greške prethodnih naraštaja načinjene kao posledica nedovoljnog osećanja za nacionalnu grafičku kulturu i zavisnosti od nemačke grafičke supremacije na našem području. Iz tog nehaja došli smo danas u nepriličnu situaciju da, najjednostavnije rečeno, nemamo nijedan oblik tradicionalne ćirilice prigodan za upotrebu u novinskoj i izdavačkoj delatnosti. Doduše, postoji nešto što se zove „Miroslavljevo”, jedan oblik tipografskog pisma, koje je 1921. godine projektovao g. Panta Stojićević, litograf iz Beograda. Međutim to pismo osim po imenu nema ničeg zajedničkog sa našom lepom i bogatom kaligrafskom tradicijom, jer je prostim poređenjem vidljivo da to takozvano Miroslavljevo pismo nema ničeg sličnog sa rukopisom u monumentalnom Miroslavljevom jevanđelju, sem po imenu. Naprotiv, taj oblik nije ništa drugo već parafrazirana ruska devetnaestovekovna tipografska konfekcija. Kako se radi o našem najlepšem pisanom spomeniku svakako stoji obaveza da mu se posveti posebna pažnja: da se izvede rekonstrukcija (jednog od dva različita rukopisa kojim je jevanđelje pisano) i na temelju te rekonstrukcije projektuje računarski font, sa ukazivanjem posebne pažnje kaligrafskim odlikama, kako bi slagani tekstovi bili u izrazu većma bliski originalnom rukopisu jevanđelja.
Ostala tri pisma prikazana u ovom pregledu predstavljaju rekonstrukcije ne manje važnih i lepih rukopisnih spomenika naše kaligrafske prošlosti. Izabrani su ne samo zbog njihovog opšteg značaja nego i zbog njihovog grafičkog izraza. Naime, različitost duktusa (usmerenja i debljine poteza) i osobene proporcije svakog od ovih pisama na svaki način obogaćuje izbor željenog oblika pisma.
Miroslavljevo jevanđelje, pisano krajem dvanaestog veka (oko 1192. godine), najveći je i najznačajniji spomenik srpske pismenosti. Danas se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.
Ovo dragoceno delo ima zanimljivu istoriju. Napisala su ga dvojica pisara: jedan od njih, dijak Gligorije, piše da ga je ukrasio zlatom za velikoslavnog Miroslava, sina Zavidina. Kaligrafska lepota ovog znamenitog rukopisa bio je drugi razlog i inspiracija za njegovo oživotvorenje u računarskim fontovima.
U arheografskoj literaturi prvi spomen ovog dela nalazimo u spisima ruskog naučnika Porfirija Uspenskog. On je Miroslavljevo jevanđelje 1846. godine video u Hilandaru i tom prilikom izvadio iz njega jedan list (165). Danas se ovaj list nalazi u sanktpetersburškom muzeju. Prvi njegov opis načinio je Stojan Novaković, koji je pomenuti list iz zbirke Uspenskog video u Kijevu 1874. godine. Objavio je tada tekst sa kratkim opisom i u tom tekstu prvi put upotrebio naziv koji i danas nosi ovo monumentalno delo: Miroslavljevo jevanđelje. Znatno obimniji opis sa više paleografskih, jezičkih i tekstualnih podataka, dao je Ljubomir Stojanović. Sve do 1896. godine jevanđelje je čuvano u manastiru Hilandaru. Te godine ono je poklonjeno kralju Aleksandru Obrenoviću, u znak zahvalnosti za znatnu novčanu pomoć kojom je kralj pomogao manastir. Nastojanjem Ljubomira Stojanovića 1898. godine odštampano je u Beču hromolitografisano izdanje dela u tri stotine numerisanih primeraka. Da je Miroslavljevo jevanđelje delo dvojice pisara ustanovio je na osnovu paleografskih i pravopisnih osobina teksta, Stepan Kuljbakin, i to je objavio 1925. godine. On piše da je dijak Gligorije, sem svojih kratkih zapisa, uradio većinu zaglavlja jevanđeljskih čitanja i napisao dve i po strane teksta. Drugi pisar, koga Kuljbakin zove Varsameleonom, ispisao je glavninu teksta. Reč varsameleon ispisana je na kraju teksta, drukčijim slovima (no što je pisan tekst), grčkog je porekla i znači: balsamovo ulje. Verovatno je tu reč zabeležio minijaturista. U to vreme je za pripremanje boje kojom su izvođeni inicijali i slikane minijature upotrebljavano i ovo mirisavo ulje.
Pismo kojim je kaligrafisano Miroslavljevo jevanđelje spada u porodicu ustavnih pisama. Ono se među ovim pismima ističe naročitom elegancijom kakva se ne viđa ni među ustavnim ni među, njima istovetnim po stilu, latiničkim uncijalnim pismima.
Kralj Milutin je 1313. godine dao da se podigne crkva posvećena roditeljima Bogorodice, svetom Joakimu i Ani. Crkva je sazidana u belom studeničkom mermeru i na spoljnjem istočnom zidu je uklesan natpis o tome. Natpis je uklesan u dva reda na dužini oko 5 metara, slova su visoka oko 7 santimetara i bila su u svoje vreme obojena; veoma su pravilna i imaju karakterističan oblik slova — onakav kakav i inače imaju klesana slova iz tog vremena.
Prvo izdanje Bukvara sadrži svega dva lista — četiri strane. Reprint koji je tu skoro štampan ima osam strana na kojima je reprodukovano drugo izdanje. Oba izdanja štampana su u Veneciji 1597. godine, prvo 20. a drugo 25. maja. Na četvrtoj (poslednjoj) strani prvog izdanja zabeleženo je da je štampano „s blagoslovenijem igumena Stefana jeromonaha” i da je izvedeno trudom „manši va inoceh Sava” i dalje da je završeno „va leto 7105 a ot roždastva Hristova 1597, meseca maja 20 dan u Bnecijeh” Iz sadržaja oba izdanje vidi se da se radi o jednom te istom Bukvara u dve različite verzije. Jedan jedini sačuvani primerak prvog izdanja čuva se u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu.
Studeničkim tipikom sveti Sava je oživotvorio ideju o samostalnoj Srpskoj crkvi. Postoje mnoge podudarnosti između Hilandarskog i Studeničkog tipika Što je, misli se, proisteklo iz istog izvornika — Evergetidskog tipika iz Evergetidskog manastira u Carigradu, posvećenog Bogorodici Dobročiniteljki (Evergetidi). Prvobitni rukopis nije sačuvan, ali postoji njegov prepis iz 1619. godine sadržan u zborniku od 187 listova, koji je Pavlu J. Šafariku dao radi obrade đakon u Sremskim Karlovcima i potonji patrijarh Samuilo Maširević. Iz Šafarikove biblioteke zbornik je kasnije dospeo u Narodni muzej u Pragu, gde se i danas nalazi.