РЕКОНСТРУКЦИЈА ПИСМА ЗНАЧАЈНИХ СПОМЕНИКА СРПСКЕ ПИСМЕНОСТИ ПРИРЕЂЕНИХ ЗА УПОТРЕБУ У РАЧУНАРУ
аутор: Стјепан Филеки
Значај неговања писмовне традиције па тиме и очување националног идентитета је вишеструк и извесно је да то не треба посебно објашњавати. С друге стране такође је важно и неговање стилске особености у српској графичкој уметности. Српска ћирилица за то пружа лепе могућности с обзиром на своју стилску оригиналност и богату традицију. Нова рачунарска технологија пружа изванредне могућности да се попуни празнина која је настала небригом и да се исправе грешке претходних нараштаја начињене као последица недовољног осећања за националну графичку културу и зависности од немачке графичке супремације на нашем подручју. Из тог нехаја дошли смо данас у неприличну ситуацију да, најједноставније речено, немамо ниједан облик традиционалне ћирилице пригодан за употребу у новинској и издавачкој делатности. Додуше, постоји нешто што се зове „Мирослављево”, један облик типографског писма, које је 1921. године пројектовао г. Панта Стојићевић, литограф из Београда. Међутим то писмо осим по имену нема ничег заједничког са нашом лепом и богатом калиграфском традицијом, јер је простим поређењем видљиво да то такозвано Мирослављево писмо нема ничег сличног са рукописом у монументалном Мирослављевом јеванђељу, сем по имену. Напротив, тај облик није ништа друго већ парафразирана руска деветнаестовековна типографска конфекција. Како се ради о нашем најлепшем писаном споменику свакако стоји обавеза да му се посвети посебна пажња: да се изведе реконструкција (једног од два различита рукописа којим је јеванђеље писано) и на темељу те реконструкције пројектује рачунарски фонт, са указивањем посебне пажње калиграфским одликама, како би слагани текстови били у изразу већма блиски оригиналном рукопису јеванђеља.
Остала три писма приказана у овом прегледу представљају реконструкције не мање важних и лепих рукописних споменика наше калиграфске прошлости. Изабрани су не само због њиховог општег значаја него и због њиховог графичког израза. Наиме, различитост дуктуса (усмерења и дебљине потеза) и особене пропорције сваког од ових писама на сваки начин обогаћује избор жељеног облика писма.
Мирославqево јеванђеље, писано крајем дванаестог века (око 1192. године), највећи је и најзначајнији споменик српске писмености. Данас се чува у Народном музеју у Београду.
Ово драгоцено дело има занимљиву историју. Написала су га двојица писара: један од њих, дијак Глигорије, пише да га је украсио златом за великославног Мирослава, сина Завидина. Калиграфска лепота овог знаменитог рукописа био је други разлог и инспирација за његово оживотворење у рачунарским фонтовима.
У археографској литератури први спомен овог дела налазимо у списима руског научника Порфирија Успенског. Он је Мирослављево јеванђеље 1846. године видео у Хиландару и том приликом извадио из њега један лист (165). Данас се овај лист налази у санктпетерсбуршком музеју. Први његов опис начинио је Стојан Новаковић, који је поменути лист из збирке Успенског видео у Кијеву 1874. године. Објавио је тада текст са кратким описом и у том тексту први пут употребио назив који и данас носи ово монументално дело: Мирослављево јеванђеље. Знатно обимнији опис са више палеографских, језичких и текстуалних података, дао је Љубомир Стојановић. Све до 1896. године јеванђеље је чувано у манастиру Хиландару. Те године оно је поклоњено краљу Александру Обреновићу, у знак захвалности за знатну новчану помоћ којом је краљ помогао манастир. Настојањем Љубомира Стојановића 1898. године одштампано је у Бечу хромолитографисано издање дела у три стотине нумерисаних примерака. Да је Мирослављево јеванђеље дело двојице писара установио је на основу палеографских и правописних особина текста, Степан Куљбакин, и то је објавио 1925. године. Он пише да је дијак Глигорије, сем својих кратких записа, урадио већину заглавља јеванђељских читања и написао две и по стране текста. Други писар, кога Куљбакин зове Варсамелеоном, исписао је главнину текста. Реч варсамелеон исписана је на крају текста, друкчијим словима (но што је писан текст), грчког је порекла и значи: балсамово уље. Вероватно је ту реч забележио минијатуриста. У то време је за припремање боје којом су извођени иницијали и сликане минијатуре употребљавано и ово мирисаво уље.
Писмо којим је калиграфисано Мирослављево јеванђеље спада у породицу уставних писама. Оно се међу овим писмима истиче нарочитом елеганцијом каква се не виђа ни међу уставним ни међу, њима истоветним по стилу, латиничким унцијалним писмима.
Краљ Милутин је 1313. године дао да се подигне црква посвећена родитељима Богородице, светом Јоакиму и Ани. Црква је сазидана у белом студеничком мермеру и на спољњем источном зиду је уклесан натпис о томе. Натпис је уклесан у два реда на дужини око 5 метара, слова су висока око 7 сантиметара и била су у своје време обојена; веома су правилна и имају карактеристичан облик слова — онакав какав и иначе имају клесана слова из тог времена.
Прво издање Буквара садржи свега два листа — четири стране. Репринт који је ту скоро штампан има осам страна на којима је репродуковано друго издање. Оба издања штампана су у Венецији 1597. године, прво 20. а друго 25. маја. На четвртој (последњој) страни првог издања забележено је да је штампано „с благословенијем игумена Стефана јеромонаха” и да је изведено трудом „манши ва иноцех Сава” и даље да је завршено „ва лето 7105 а от рождаства Христова 1597, месеца маја 20 дан у Бнецијех” Из садржаја оба издање види се да се ради о једном те истом Буквара у две различите верзије. Један једини сачувани примерак првог издања чува се у Народној библиотеци Србије у Београду.
Студеничким типиком свети Сава је оживотворио идеју о самосталној Српској цркви. Постоје многе подударности између Хиландарског и Студеничког типика Што је, мисли се, проистекло из истог изворника — Евергетидског типика из Евергетидског манастира у Цариграду, посвећеног Богородици Доброчинитељки (Евергетиди). Првобитни рукопис није сачуван, али постоји његов препис из 1619. године садржан у зборнику од 187 листова, који је Павлу Ј. Шафарику дао ради обраде ђакон у Сремским Карловцима и потоњи патријарх Самуило Маширевић. Из Шафарикове библиотеке зборник је касније доспео у Народни музеј у Прагу, где се и данас налази.