VEČE UZ ISTORIJU PISMA I MESEC UZ VIŠE DECENIJA KALIGRAFIJE
Galerija Progres
19. februara – 7. marta 2007.
autori: Olivera Batajić
i Olivera Stojadinović
fotografije: Vedran Eraković

U mesecu februaru, u galeriji Progres u Beogradu, otvorena je izložba pod nazivom „40 godina kaligrafije Aleksandra Dodiga”. Izložba je otvorena 19. Februara, a posetioci kojih je bio veliki broj, izložbu su mogli da posete sve do 7. marta.

Aleksandar Dodig je dugogodišnji profesor pisma na grafičkom odseku Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, sada u penziji. Ova izložba predstavlja izbor iz njegovog ogromnog opusa, pa postavkom dominira konglomerat kaligrafskih radova grupisanih na najvećem zidu u galeriji.

Na prvi pogled dominiraju radovi ispisani ćirilicom, jednim specifičnim kurzivnim oblikom koji ima proporcije i neke elemente ustavnog pisma, pojedina slova inspirisana brzopisom, a neka preuzeta iz savremenih rukopisnih oblika zasnovanih na renesansnom kurzivu. To pismo je usavršeno dugom primenom i skoro da bi moglo da se proglasi posebnim rukopisnim standardom, jer je sasvim prepoznatljivo i stilski usavršeno. Po sopstvenoj izjavi ćirilica predstavlja njegovu preokupaciju poslednjih dvadesetak godina i na prvi pogled ovaj rukopis je konstanta za najveći broj različito komponovanih i likovno tretiranih varijacija. Međutim, pažljivi gledalac otkriće i izvanredne radove u kojima je korišćeno bogatstvo najrazličitijih savremenih i istorijskih rukopisa sa podjednakim majstorstvom, što je odraz dugogodišnjeg interesovanja za srednjevekovne i novije evropske rukopisne oblike.

Iako se kaligrafsko umeće najviše ističe kod jednostavnog ispisa crnim mastilom po belom papiru, profesor Dodig je naklonjen i likovnim eksperimentima gde je kaligrafija samo deo maštovitih kompozicija u kojima su boja i tekstura dominantni, a slikarski nerv prevladao je kaligrafsku strogost. I u samoj obradi slova ima originalnih intervencija: opcrtavanje i popunjavanje slovnih oblika, isprekidani potezi, laviranje, pisanje u negativu, palimpsest. Različite metodologije razvijene su i za pripremanje podloga za pisanje. Ovi maštoviti postupci široko su prihvaćeni od strane velikog broja sledbenika, zaljubljenika u kaligrafiju, školovanih kod profesora Dodiga.

U subotu, 3. marta, dakle pred sam kraj izložbe, kada su zainteresovani mogli da se podrobnije, kroz konkretne primere, upoznaju sa tim šta kaligrafija zapravo jeste, ili bar šta ona zapravo jeste za profesora Dodiga, održano je predavanje na temu „O kaligrafiji”. Predavanje je bilo više nego posećeno, tako da je manjkalo stolica za sedenje, pa čak i mesta za stajanje.

Profesor, autor izložbe, i ovog puta u funkciji predavača, svoje izlaganje o kaligrafiji započeo je istorijskim uvodom – od toga kako je pismo nastalo, a kroz interesantne „životne” primere onog vremena, doveo nas je do pojave upotrebe pisma kao inspiracije za umetničko izražavanje. Baš ovih dana se na aTypi listi vodi diskusija o tome kada je kaligrafija zapravo nastala, tj. kada je pismo prestalo da bude samo u službi šture funkcionalnosti – prenošenja poruke – i kada je ono postalo deo umetničkog izraza.

Sa profesorom Dodigom to subotnje veče razgovarali smo o tome kako je slikovno pismo, preko slogovnog, došlo do glasovnog, tj. do onog koje danas imamo i koristimo. Saznali smo da su za našu pismenost najviše zaslužni stari Grci koji su veštinu pisanja raširili po celom starom svetu, najpre po Mediteranu, i koji su dali osnov za pojavu kako ćirilice tako i latinice. Latini su, kaže profesor, zbog specifičnosti svog jezika dodali još nekoliko znakova u pismo koje su preuzeli od Grka, a nekima izmenili glasovne ekvivalente.

Sreća je da se u stara vremena pisalo većinom na tvrdim materijalima, koji danas služe kao izvor naučnicima i istraživačima istorije pisma.

U starom Egiptu, pak, koristio se papirus (vrsta trske), koji je po sastavu sličan papiru koji mi danas koristimo. Dok su se na kamenu slova urezivala dletima, na papirusu se pisalo mekanim alatima. Egipćani su pravili mastila, pigmente rastvorene u lepljivoj materiji koja se rastvara u vodi. Nanošenjem na papirus ili pergament mastilo bi se zalepilo i tu ostalo. Potom, postojao je crni tuš koji se pravio od čađi ili od sagorelog uglja. Do danas je to ostalo nepromenjeno. Vremenom se povećavao se samo broj boja i pigmenata.  Kineski tuševi poznati su kao najbolji. Neki tuševi imaju jako vezivo u sebi pa postoji opasnost da se pera koja u njih umačemo zapeku. Zato su dobra mastila koja se peru vodom.

Da bi nam bilo jasnije kako su izgledali alati za pisanje, profesor Dodig nam je, tokom svog predavanja, pokazivao razne primere pera sa kojima i sam danas radi. Njemu je najdraži alat barska trska i njome je ispisan najveći broj izloženih kaligrafija. Ispred sebe je imao veliki broj trski različitih dimenzija. Trska je cevastog oblika, a vrh se zareže tako da postane pljosnat i širok i daje tanke i debele poteze. Uzane trske biramo za sitnija slova, a velike, debele – za veća slova.

Tokom srednjeg veka, nastavlja profesor priču, kao pandan papirusu, uveden je pergament. To je materijal napravljen od životinjske kože, obrađen na poseban način. Pergament je poznat još od praistorije. Bio je mnogo kvalitetniji i izdržljiviji od papirusa, ali se po njemu moralo pisati perom.
Potom je profesor pokazao svoj primerak pera sličan onom kakvo se koristilo u srednjem veku za pisanje na pergamentu. Njegovo pero poteklo je od jedne velike banatske guske koja je završila kao slasno pečenje. I ova alatka, kao i trska, spada u grupu jefitinih alata. Neki ih koriste za učenje, a neki, kao profesor, sa njime nastave da rade i kada se izvešte u ovom zanatu.

Takva pera (guščija) koristila su se sve do 18. veka, a onda se uvodi čelično pero. Ni takvo pero nije bilo novina. Ono je bilo poznato još starim Rimljanima, doduše kao bronzano pero,  korišćeno za crtanje po pergamentu. No, u 19. veku čelično pero, počinje da se proizvodi industrijski i tržište postaje preplavljeno tim proizvodom. Tada su postojale razne vrste pera – pisarsko, đačko, školsko... I on sam je u školi pisao tim perom. U to vreme pisalo se jako koso, pa se koristila držalja sa nagibom.

Sada su pera jako retka stvar. Mnoge fabrike su zatvorene, i jedino ih još umetnici koriste za crtanje.

Interesantan je podatak da je u Engleskoj u 19. veku, u Birmingemu, bila industrija pera za ceo svet. Tada su se pera prodavala u kutijama, u kojima su pakovana po deset tuceta. Na svakoj kutiji koja je bila namenjena našoj zemlji ćirilicom pisalo Srpsko pero.

Veština pisanja perom, ili rukopis, negovala se sve do 2. svetskog rata. Nakon rata se masovno uvode pisaće mašine. Otac Aleksandra Dodiga je imao predratnu mašinu američke proizvodnje Underwood sa ćiriličnim pismom. Kasnije u upotrebu ulaze  portabl mašine, a rukopis polako odlazi u istoriju. Mašine potom zamenjuju kompjuteri, a lepo pisanje postaje zaista zaboravljena stvar.

Međutim u vreme kada je to bilo civilizacijsko dobro svaki čovek je morao da prođe obuku pisanja, manje ili više uspešno. Danas je kaligrafija svedena na umetničke škole. Umetnici, pogotovu grafičari koji se bave dizajnom, prolaze kroz tu obuku, da bi mogli da vladaju oblicima pisama. To znanje bitno im je čak i za korišćenje pisama na računaru.

Kod nas, ipak, po osnovnim školama ponovo se započinje sa inicijativom da se to znanje obnovi, kako bi đaci naučili da pišu čitko, ako ne i lepo.

Profesor je pokazao još nekoliko pera, izvedenih iz onih koje je u svojoj priči pominjao.  Videli smo nekoliko oblika čeličnih pera – jedno za sitnija slova. Zatim automatsko pero, ili plakatno pero, napravljeno od komada pleha. Tu je i takozvana čelična četka koja takođe daje debele i tanke poteze. Široko pero za krupna slova. Plakatna pera iz vremena kada su se plakati pisali rukom. Potom nešto što je domaći proizvod – široka alatka od drveta, jedna za ogromna slova, a druga koja pri pisanju ostavlja tri ili četiri traga. Pa, jedno pero pravljeno od konzerve – parče lima savijeno grubo, pričvršćeno trakom, koje „gadno izgleda ali lepo piše”, kaže profesor Dodig. I na kraju smo došli do jednog savremenog i dobrog alata – kaligrafskih flomastera kojima je mana što mastilo brzo izbledi.

Potom je profesor napravio mali osvrt i na istoriju pisma u našoj zemlji. Naša pismenost potiče od Ćirila i Metodija. Kombinacijom staroslovenskog sa grčkim slovima nastalo je novo pismo koje se raširilo po celom slovenskom svetu. Najstariji sačuvan dokument napisan ustavnim pismom je Miroslavljevo jevanđelje iz 12. veka. Dva osnovna pisma koja su se razvila bila su ustav i, kasnije, brzopis. Oblici u brzopisu su slobodniji i pisali su se sa manje pažnje. Ustavno pismo se, u kombinaciji sa brzopisom, koristilo kao naše zvanično pismo sve do rada Vuka Stefanovića Karadžića (19. vek). Mada je još u 18. veku Zaharije Orfelin pokušao da uvede drugačije oblike kaligrafije, cenzura nije dozvolila da se novo pismo širi. U njegovoj knjizi postoje primeri za staro, ali i za novo kancelarijsko pismo, slobodnije pisano, nagnuto u desno. Taj kurziv će se tokom 19. veka preko ruskih uticaja raširiti i kod nas i to najpre u štampi. To je pismo poznato kao graždanka (građanka,  građansko pismo) koje je Petar Veliki 1710. svojim ukazom proglasio jedinim pismom, tako da sva ostala pisma odlaze u istoriju.

Danas koristimo mnoge oblike modernih pisama. Ćirilica se polako vraća na scenu, pošto je dugo bila potiskivana od strane latinice. A kaligrafija je postala umetnička disciplina.

Tako je profesor Aleksandar Dodig završio svoje predavanje o kaligrafiji, a potom su prisutni bili slobodni da postavljaju pitanja, što je trajalo podjednako dugo koliko i samo predavanje. Bilo je tu šarenolikih pitanja, a najviše onih koja su se vezivala za profesije onih koji su pitanja postavljali.