ВЕЧЕ УЗ ИСТОРИЈУ ПИСМА И МЕСЕЦ УЗ ВИШЕ ДЕЦЕНИЈА КАЛИГРАФИЈЕ
Галерија Прогрес
19. фебруара– 7. марта 2007.
аутори: Оливера Батајић
и Оливера Стојадиновић
фотографије: Ведран Ераковић

У месецу фебруару, у галерији Прогрес у Београду, отворена је изложба под називом „40 година калиграфије Александра Додига”. Изложба је отворена 19. Фебруара, а посетиоци којих је био велики број, изложбу су могли да посете све до 7. марта.

Александар Додиг је дугогодишњи професор писма на графичком одсеку Факултета примењених уметности у Београду, сада у пензији. Ова изложба представља избор из његовог огромног опуса, па поставком доминира конгломерат калиграфских радова груписаних на највећем зиду у галерији.

На први поглед доминирају радови исписани ћирилицом, једним специфичним курзивним обликом који има пропорције и неке елементе уставног писма, поједина слова инспирисана брзописом, а нека преузета из савремених рукописних облика заснованих на ренесансном курзиву. То писмо је усавршено дугом применом и скоро да би могло да се прогласи посебним рукописним стандардом, јер је сасвим препознатљиво и стилски усавршено. По сопственој изјави ћирилица представља његову преокупацију последњих двадесетак година и на први поглед овај рукопис је константа за највећи број различито компонованих и ликовно третираних варијација. Међутим, пажљиви гледалац откриће и изванредне радове у којима је коришћено богатство најразличитијих савремених и историјских рукописа са подједнаким мајсторством, што је одраз дугогодишњег интересовања за средњевековне и новије европске рукописне облике.

Иако се калиграфско умеће највише истиче код једноставног исписа црним мастилом по белом папиру, професор Додиг је наклоњен и ликовним експериментима где је калиграфија само део маштовитих композиција у којима су боја и текстура доминантни, а сликарски нерв превладао је калиграфску строгост. И у самој обради слова има оригиналних интервенција: опцртавање и попуњавање словних облика, испрекидани потези, лавирање, писање у негативу, палимпсест. Различите методологије развијене су и за припремање подлога за писање. Ови маштовити поступци широко су прихваћени од стране великог броја следбеника, заљубљеника у калиграфију, школованих код професора Додига.

У суботу, 3. марта, дакле пред сам крај изложбе, када су заинтересовани могли да се подробније, кроз конкретне примере, упознају са тим шта калиграфија заправо јесте, или бар шта она заправо јесте за професора Додига, одржано је предавање на тему „О калиграфији”. Предавање је било више него посећено, тако да је мањкало столица за седење, па чак и места за стајање.

Професор, аутор изложбе, и овог пута у функцији предавача, своје излагање о калиграфији започео је историјским уводом – од тога како је писмо настало, а кроз интересантне „животне” примере оног времена, довео нас је до појаве употребе писма као инспирације за уметничко изражавање. Баш ових дана се на аТyпи листи води дискусија о томе када је калиграфија заправо настала, тј. када је писмо престало да буде само у служби штуре функционалности – преношења поруке – и када је оно постало део уметничког израза.

Са професором Додигом то суботње вече разговарали смо о томе како је сликовно писмо, преко слоговног, дошло до гласовног, тј. до оног које данас имамо и користимо. Сазнали смо да су за нашу писменост највише заслужни стари Грци који су вештину писања раширили по целом старом свету, најпре по Медитерану, и који су дали основ за појаву како ћирилице тако и латинице. Латини су, каже професор, због специфичности свог језика додали још неколико знакова у писмо које су преузели од Грка, а некима изменили гласовне еквиваленте.

Срећа је да се у стара времена писало већином на тврдим материјалима, који данас служе као извор научницима и истраживачима историје писма.

У старом Египту, пак, користио се папирус (врста трске), који је по саставу сличан папиру који ми данас користимо. Док су се на камену слова урезивала длетима, на папирусу се писало меканим алатима. Египћани су правили мастила, пигменте растворене у лепљивој материји која се раствара у води. Наношењем на папирус или пергамент мастило би се залепило и ту остало. Потом, постојао је црни туш који се правио од чађи или од сагорелог угља. До данас је то остало непромењено. Временом се повећавао се само број боја и пигмената.  Кинески тушеви познати су као најбољи. Неки тушеви имају јако везиво у себи па постоји опасност да се пера која у њих умачемо запеку. Зато су добра мастила која се перу водом.

Да би нам било јасније како су изгледали алати за писање, професор Додиг нам је, током свог предавања, показивао разне примере пера са којима и сам данас ради. Њему је најдражи алат барска трска и њоме је исписан највећи број изложених калиграфија. Испред себе је имао велики број трски различитих димензија. Трска је цевастог облика, а врх се зареже тако да постане пљоснат и широк и даје танке и дебеле потезе. Узане трске бирамо за ситнија слова, а велике, дебеле – за већа слова.

Током средњег века, наставља професор причу, као пандан папирусу, уведен је пергамент. То је материјал направљен од животињске коже, обрађен на посебан начин. Пергамент је познат још од праисторије. Био је много квалитетнији и издржљивији од папируса, али се по њему морало писати пером.

Потом је професор показао свој примерак пера сличан оном какво се користило у средњем веку за писање на пергаменту. Његово перо потекло је од једне велике банатске гуске која је завршила као сласно печење. И ова алатка, као и трска, спада у групу јефитиних алата. Неки их користе за учење, а неки, као професор, са њиме наставе да раде и када се извеште у овом занату.

Таква пера (гушчија) користила су се све до 18. века, а онда се уводи челично перо. Ни такво перо није било новина. Оно је било познато још старим Римљанима, додуше као бронзано перо,  коришћено за цртање по пергаменту. Но, у 19. веку челично перо, почиње да се производи индустријски и тржиште постаје преплављено тим производом. Тада су постојале разне врсте пера – писарско, ђачко, школско... И он сам је у школи писао тим пером. У то време писало се јако косо, па се користила држаља са нагибом.

Сада су пера јако ретка ствар. Многе фабрике су затворене, и једино их још уметници користе за цртање.
Интересантан је податак да је у Енглеској у 19. веку, у Бирмингему, била индустрија пера за цео свет. Тада су се пера продавала у кутијама, у којима су пакована по десет туцета. На свакој кутији која је била намењена нашој земљи ћирилицом писало Српско перо.

Вештина писања пером, или рукопис, неговала се све до 2. светског рата. Након рата се масовно уводе писаће машине. Отац Александра Додига је имао предратну машину америчке производње Ундерwоод са ћириличним писмом. Касније у употребу улазе  портабл машине, а рукопис полако одлази у историју. Машине потом замењују компјутери, а лепо писање постаје заиста заборављена ствар.

Међутим у време када је то било цивилизацијско добро сваки човек је морао да прође обуку писања, мање или више успешно. Данас је калиграфија сведена на уметничке школе. Уметници, поготову графичари који се баве дизајном, пролазе кроз ту обуку, да би могли да владају облицима писама. То знање битно им је чак и за коришћење писама на рачунару.

Код нас, ипак, по основним школама поново се започиње са иницијативом да се то знање обнови, како би ђаци научили да пишу читко, ако не и лепо.

Професор је показао још неколико пера, изведених из оних које је у својој причи помињао.  Видели смо неколико облика челичних пера – једно за ситнија слова. Затим аутоматско перо, или плакатно перо, направљено од комада плеха. Ту је и такозвана челична четка која такође даје дебеле и танке потезе. Широко перо за крупна слова. Плакатна пера из времена када су се плакати писали руком. Потом нешто што је домаћи производ – широка алатка од дрвета, једна за огромна слова, а друга која при писању оставља три или четири трага. Па, једно перо прављено од конзерве – парче лима савијено грубо, причвршћено траком, које „гадно изгледа али лепо пише”, каже професор Додиг. И на крају смо дошли до једног савременог и доброг алата – калиграфских фломастера којима је мана што мастило брзо избледи.

Потом је професор направио мали осврт и на историју писма у нашој земљи. Наша писменост потиче од Ћирила и Методија. Комбинацијом старословенског са грчким словима настало је ново писмо које се раширило по целом словенском свету. Најстарији сачуван документ написан уставним писмом је Мирослављево јеванђеље из 12. века. Два основна писма која су се развила била су устав и, касније, брзопис. Облици у брзопису су слободнији и писали су се са мање пажње. Уставно писмо се, у комбинацији са брзописом, користило као наше званично писмо све до рада Вука Стефановића Караџића (19. век). Мада је још у 18. веку Захарије Орфелин покушао да уведе другачије облике калиграфије, цензура није дозволила да се ново писмо шири. У његовој књизи постоје примери за старо, али и за ново канцеларијско писмо, слободније писано, нагнуто у десно. Тај курзив ће се током 19. века преко руских утицаја раширити и код нас и то најпре у штампи. То је писмо познато као гражданка (грађанка,  грађанско писмо) које је Петар Велики 1710. својим указом прогласио јединим писмом, тако да сва остала писма одлазе у историју.

Данас користимо многе облике модерних писама. Ћирилица се полако враћа на сцену, пошто је дуго била потискивана од стране латинице. А калиграфија је постала уметничка дисциплина.

Тако је професор Александар Додиг завршио своје предавање о калиграфији, а потом су присутни били слободни да постављају питања, што је трајало подједнако дуго колико и само предавање. Било је ту шареноликих питања, а највише оних која су се везивала за професије оних који су питања постављали.