OTVARANJE IZLOŽBE
Muzej primenjenih umetnosti u Beogradu,
8. septembar 2005
Grovorio prof. Stjepan Fileki

Za Oliveru Stojadinović čulo se još za vreme njenog studiranja. Već tada je počela da dobija priznanja za svoje grafičke listove. Ne dugo zatim ona svoje interesovanje i preokupacije usmerava ka pismu i vrlo brzo u toj oblasti postiže zapažene rezultate. Oliverina likovna ostvarenja u slobodnoj grafici proistekla su iz urođenog dara i likovnog potencijala, sposobnosti likovne spekulacije i primernog opšteg i likovnog obrazovanja. Sve ove lepe osobine bile u preduslov i omogućile su joj dalji uspešan razvoj i u ostalim oblastima grafike.

Razvojni put ka pismu nije išao pravom linijom. Tokom studija na tehničkom fakultetu, na kome je došla do statusa apsolventa, izvesno nije našla put u sebe. Svoja interesovanja jedno vreme posvećuje kostimografiji u kojoj bi verovatno, s obzirom na njen likovni potencijal, imala šta da kaže. Najzad se okreće grafici iz koje je vodio sudbinski put u pismo.

Pojava Olivere Stojadinović kao stvaraoca u oblasti pisma pretstavlja u neku ruku prekretnicu u našoj umetnosti pisma. Umetnici pisma u nas, pa i oni najpoznatiji, gotovo po pravilu su bili usmereni i manje ili više uspešni ili u kaligrafiji ili u tipografiji. Olivera je jedna od retkih, ako ne i jedina koja podjednako uspešno deluje u obe ove oblasti.

Od posebnog je značaja njen po svemu uspešan pedagoški rad. Kroz umetničku i pedagošku praksu izgradila je sopstveni stav koji sadrži sve nužne postulate za uspešno umetničko delovanje i programsko delovanje u nastavi pisma.

Ona se kao kaligraf vrlo brzo oslobodila od u školi naučenih formi i sputavanja formalističke prirode, koja se nužno nameću u kaligrafiji, projektovanju slova i tipografiji. Njen rukopis je vremenom postajao sve slobodniji, spontan i improvizujući. To bi bila neka vrsta „psihomotoričke improvizacije” kako je to jednom prilikom rekao Pol Kle, improvizacije kao posledice nastale iz pokreta ruke i gestike iz čega nastaje neposredan likovni trag.

Strogo formalizovani oblici tipografskih i kaligrafskih znakova njoj služe samo kao povod, kao osnova na kojoj ona pušta potez da sam poteče, ali i da ga nepogrešivo zauzda u pravom trenutku iz čega nastaje, reklo bi se, neka uvek nova i zanimljiva vrsta koreografskog zapisa. Ceo njen prosede mogao bi se opisati kao zapisivanje iznutra. Možda bi se, bez opasnosti da se pogreši, moglo govoriti i o meditativnoj kaligrafiji. Ili, sasvim jednostavno, to što ona radi su jedinstveni, osobni, neposredni poetsko likovni refleksi.

Ono što Oliveru izdvaja iz redova umetnika čijim radom takođe upravljaju neposredni unutarnji porivi je njena sposobnost da psihomotoričku improvizaciju, kada za to oseti potrebu, stavi pod doziranu kontrolu. Ovo je razumljivo i nužno kada se radi o projektovanju slova u kome su nezaobilazni formaliteti nametnuti proizvodnim zakonitostima.

Srećan spoj sposobnosti, intuitivne i racionalne interpretacije bio bi najsažetiji opis Oliverinih mogućnosti i njenog umetničkog potencijala.

I samo još nešto, u staroj školi profesorovo iskustvo je činilo predmet. To je vremenom nadirućom prosečnošću napušteno u školskoj praksi. Evidentna uspešnost Oliverinog opusa ponovo nameće pitanje „profesor — predmet”o kome bi u budućoj reformi nastave trebalo povesti računa. Ona i njeni studenti, i zajedno i svako posebno, postižu lepe rezultate, kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Neka tako nastave.

Atmosfera sa otvaranja izložbe (video zapis):
Deo Govora profesora Filekija
Vesela publika
Šetnja kroz izložbu