ЕСТЕТИКА СЛОВА
Време, број 769, 29. септембар 2005.
аутор: Соња Ћирић

Изложбе типографских писама нису уобичајене зато што се сматра да слово није атрактивна тема за излагање. Слово се, зар не, доживљава као средство за читање и писање, као нешто што употребљавамо спонтано, често и без свести о његовој присутности, па самим тим и без свести о његовим естетским особинама.

У Музеју примење уметности управо је завршена (8-29. септембар) изложба типографских писама Оливере Стојадиновић, „Речи и слова”. Приказано је шест типографских писама насталих последњих пет година, међу којима су и Аспера, Растко, Хедера и Ресавска које је откупио ITC (International Typeface Corporation) из САД. Изложбом „Речи и слова” одговорила је на питање како изложити типографско писмо и актуелизовала проблем примене ћириличких компјутерских фонтова, што су поводи овом тексту.

Слике од слова су утисак са ове изложбе. „Био је то захтев изложбе, графичка изложба подразумева ликовност, а то је уједно и прилика да се укаже на естетску вредност слова коју она, осим утилитарне, увек имају” каже Оливера Стојадиновић. Сва изложена писма, па и она која подсећају на рукопис, су типографска. „Скице за нека од ов их писама су рукописног карактера, потичу од калиграфије, па и такав фонт делује као рукописно писмо. Није обавезно да дизајнер типографских писама буде калиграф, али облици књижних писама потичу из хуманистичког рукописа 15. века и без обзира што се типографија доста удаљила од писаног извора, добро је да дизајнер типографских писама познаје основе калиграфије.” Оливера Стојадиновић наводи да је четка, један од основних алата за писање које користе калиграфи, веома експресивна и да јој је омогућила да превазиђе стеге које намеће алфабет. „Наиме, кад пишете слова, морате да поштујете постојеће законитости њихових облика, а четка вас просто вуче да направите експресивне потезе и да истакнете ликовност слова. Данас, типографско писмо осим семантичке, за коју је битно само оно што пише, има и пикторалну вредност па је део многих ликовних радова.”

Оливера Стојадиновић предаје обликовање писма на Факултету примењене уметности у Београду. На међународном конкурсу удружења TDC (Type Directors Club) из Њујорка, добила је признање „Certificate of Excellence in Type Design” за писмо ITC Aspera – да наведемо само најречитије признање о њеном умећу. За себе каже да је део београдске типографске школе. Њен родоначелник је професор Стјепан Филеки „и професор свим данашњим уметницима који су се пробили у свету. Први међу њима је Јовица Вељовић, који је почео такође у фирми ITC. Своје прво писмо направио је класичним методом, цртајући и фоторепродукцијом, међутим, то писмо је унето у компјутер и практично смо преко њега сви ми научили како се раде типографска писма у компјутеру.” Оливера Стојадиновић набраја и Слободана Миладинова, Бранку Илић, Јану Николић, Зорана Костића… Препоручује да се уз латинични фонт страним произвођачима понуди и ћирилична верзија. „Пројектовање ћирилице не доживљавам као дужност већ као дизајнерску потребу да имам пристојну ћирилицу помоћу које ћу моћи сама да слажем књиге, а и да је понудим другима. Нисам за став ћирилица или ништа, али јесам за то да се правилна и лепа ћирилица понуди корисницима.”

Пример „из живота” који наводи, прикладна је илустрација како се код нас котира национално писмо: „Корпорација ITC уговором се обавезала да ће објавити и ћирилични фонт мог типографског писма Ресавска . Међутим, накнадно су ми саопштили да немају купаца на ћириличном подручју, па да је за сада неће објављивати. Дакле, то што се код нас не купују ћирилице, одражава се на стране произвођаче да не објављују ћирилицу. А зашто се код нас не купује национално писмо, сви знамо: не зато што нема потребе за таквим фонтовима, већ зато што нема потребе за самом куповином ћирилице. И тако је већ годинама уназад”. Да ли има неког ко не зна разлог? Оправдавањем сиромаштвом за пиратисање фонтова одавно је неумесно: један фонт кошта око 30 евра што углавном не представља неплативу суму. Потреба софтвераша без ваљаног графичког образовања да од латинице праве ћирилицу, односно оно што они називају ћирилицом, такође је одавно неумесна: на Факултету примењене уметности се више од десет година изучава компјутерско пројектовање писма, што значи да је и проблем недостатка стручњака одавно превазиђен. „Код нас су чести фонтови руске ћирилице, зато што их има највише на тржишту. Руси највише траже ћирилицу, они зато имају и највећи број аутора, па је зато руска ћирилица најмасовнија. Због тога су у компјутерским програмима ћ ирилички стандарди подешени према руским: у Микрософт Ворду су руске верзије слова. Та разлика између наше и руске верзије ћирилице је велики камен спотицања — ако користимо руска писма или уникод писма која користе и ћирилицу и латиницу, имамо на располагању руска слова у курзиву која нама не одговарају и сметају нам. Ако бисмо користили српску верзију, и наша слова ставили на одговарајућа места, изгубили бисмо руска слова, тако да је то заврзлама због које никако не можемо да се уклопимо у светске стандарде.”

Рецепт за решење је одавно знан, али, због необјашњивих разлога, још није изведен — морамо сами себи да направимо фонтове. Истина, пре тога потребно је задовољити један предуслов: тржиште које ће то да плати и поштује. Тренутно, постоји само спорадична заинтересованост. „Нудила сам своје ћирилице на нашем тржишту и неки су их и куповали, Завод за издавање уџбеника на пример. Чак су више куповали појединци, рецимо дизајнери често хоће да уз латиницу имају и ћирилицу. Али, све је то мало. Веома је подстицајан конкурс Карић фондације „Пиши ћирилицом” намењен младим дизајнерима. Судећи по студентима мог Факултета, Конкурс је постигао циљ. Ја увек уз све латинице правим и ћирилицу, само тако је типографско писмо комплетно — тешко је саставити било какав текст ако немате и једно и друго."

Оливера Стојадиновић годинама покушава да са колегама у државним установама иницира откуп ћириличних фонтова. „До сада нисмо успели у томе. Свакако да смо били у контакту са свим институцијама па и са САНУ. Али, ако не решимо тај проблем преко наших институција, решићемо га преко тзв. опен тајп формата (Open Type), преко фонтова који садрже и ћирилицу и латиницу, па ће можда страни произвођач на тај начин да објави нашу ћирилицу. То је глобални тренд да се уважавају и потребе народа чија писма нису англосаксонска. У сваком случају решавање проблема наше ћирилице остаје на тврдоглавима, а ја себе сматрам тврдоглавом зато што се борим за оно што је мени потребно и зато што желим да онај ко има потребу да користи ћирилицу може да је користи и да то буде лепа и исправна ћирилица.”