ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ
Музеј примењених уметности у Београду,
8. сeптембар 2005
Говорио проф. Стјепан Филеки

За Оливеру Стојадиновић чуло се још за време њеног студирања. Већ тада је почела да добија признања за своје графичке листове. Не дуго затим она своје интересовање и преокупације усмерава ка писму и врло брзо у тој области постиже запажене резултате. Оливерина ликовна остварења у слободној графици проистекла су из урођеног дара и ликовног потенцијала, способности ликовне спекулације и примерног општег и ликовног образовања. Све ове лепе особине биле у предуслов и омогућиле су јој даљи успешан развој и у осталим областима графике.

Развојни пут ка писму није ишао правом линијом. Током студија на техничком факултету, на коме је дошла до статуса апсолвента, извесно није нашла пут у себе. Своја интересовања једно време посвећује костимографији у којој би вероватно, с обзиром на њен ликовни потенцијал, имала шта да каже. Најзад се окреће графици из које је водио судбински пут у писмо.

Појава Оливере Стојадиновић као ствараоца у области писма претставља у неку руку прекретницу у нашој уметности писма. Уметници писма у нас, па и они најпознатији, готово по правилу су били усмерени и мање или више успешни или у калиграфији или у типографији. Оливера је једна од ретких, ако не и једина која подједнако успешно делује у обе ове области.

Од посебног је значаја њен по свему успешан педагошки рад. Кроз уметничку и педагошку праксу изградила је сопствени став који садржи све нужне постулате за успешно уметничко деловање и програмско деловање у настави писма.

Она се као калиграф врло брзо ослободила од у школи научених форми и спутавања формалистичке природе, која се нужно намећу у калиграфији, пројектовању слова и типографији. Њен рукопис је временом постајао све слободнији, спонтан и импровизујући. То би била нека врста „психомоторичке импровизације” како је то једном приликом рекао Пол Кле, импровизације као последице настале из покрета руке и гестике из чега настаје непосредан ликовни траг.

Строго формализовани облици типографских и калиграфских знакова њој служе само као повод, као основа на којој она пушта потез да сам потече, али и да га непогрешиво заузда у правом тренутку из чега настаје, рекло би се, нека увек нова и занимљива врста кореографског записа. Цео њен проседе могао би се описати као записивање изнутра. Можда би се, без опасности да се погреши, могло говорити и о медитативној калиграфији. Или, сасвим једноставно, то што она ради су јединствени, особни, непосредни поетско ликовни рефлекси.

Оно што Оливеру издваја из редова уметника чијим радом такође управљају непосредни унутарњи пориви је њена способност да психомоторичку импровизацију, када за то осети потребу, стави под дозирану контролу. Ово је разумљиво и нужно када се ради о пројектовању слова у коме су незаобилазни формалитети наметнути производним законитостима.

Срећан спој способности, интуитивне и рационалне интерпретације био би најсажетији опис Оливериних могућности и њеног уметничког потенцијала.

И само још нешто, у старој школи професорово искуство је чинило предмет. То је временом надирућом просечношћу напуштено у школској пракси. Евидентна успешност Оливериног опуса поново намеће питање „професор — предмет”о коме би у будућој реформи наставе требало повести рачуна. Она и њени студенти, и заједно и свако посебно, постижу лепе резултате, како у земљи тако и у иностранству.

Нека тако наставе.

Атмосфера са отварања изложбе (видео запис):
Део говора професора Филекија
Весела публика
Шетња кроз изложбу