Treći konkurs BK fondacije
„Piši ćirilicom”
Galerija 063, Balkanska 21
01. jul 2004.
Do 31. maja 2004. godine na konkurs su podneta 23 ćirilička pisma u digitalnom obliku, odnosno njihove prezentacije u PDF formatu. Žiri u sastavu: prof. dr Mato Pižurica, prof. Olivera Stojadinović, prof. Ilija Knežević i dr Ivan Justinijanović, odlučio je, u skladu sa propozicijama konkursa, da dodeli nagrade sledećim radovima:
Koledar Vedrana Erakovića
u kategoriji knjižnog pisma
Paket Marka Marinkovića i
Sinergija Mirjane Dukić
u kategoriji prezentacionog pisma.
Pohvaljeni su:
Tara Jelene Reljić
Polie Vuge Radulović
Savijen Milana Janića
Čikiriz 2004 Branke Vučićević i Slobodana Jelesijevića.
O ovogodišnjim ćirilicama
autor:
Olivera Stojadinović
Koledar Vedrana Erakovića je uspravna knjižna familija koja se sastoji iz tri težine. Zasnovano na kaligrafskim skicama, ovo pismo je pažljivo stilizovano tako da odgovori zahtevima čitljivosti u malim veličinama, a da istovremeno sačuva rukopisne osobine vidljive pri uvećanjima. Zadatak usklađivanja tri različite težine, tako da njihov sled deluje logično u svim elementima, savladan je uspešno. Uzorci složenog teksta deluju ravnomerno u sve tri težine, a ukupan utisak je impresivan.
Nekoliko autora prihvatilo je izazov da slovne oblike bezserifne ćirilice smesti u kvadratni oblik. Ovaj težak zadatak, koji naizgled ne daje mnogo manevarskog prostora, ipak je doveo do više različitih rešenja. Osim u proporcijama, razlike se nalaze u debljinama i kontrastu između poteza, kao i u diferenciranim rešenjima završetaka. Svojim humanizovanim oblicima uklopljenim u strogu geometrijsku shemu, elegancijom i čitljivošću, izdvaja se pismo Paket Marka Marinkovića. Bryi voy Ivane Kurćubić je familija sanserifnih pisama koja se sastoji od četiri fonta u dve težine, uspravnog i iskošenog oblika. Uspešnu stilizaciju predstavlja pismo Tačke Marine Ranković, koje, uz četvrtaste oblike, koristi ograničen broj tačkastih elemenata pomoću kojih se formiraju slova.
Tri pisma asociraju na svakodnevni ispis jednostavnim pisaljkama poput olovke ili flomastera. Pismo Hopla Milana Pavlovića namenjeno dečjim knjigama deluje sveže i spontano. Pismo Tara Jelene Reljić se odlikuje sofisticiranim potezima i delikatnim oblicima slova. Jedrilica Ivane Dakić je sanserif ravnomernih punijih poteza, uzanih slova i dinamičnog ritma.
Oblici tradicionalnih ćirilica neprestana su inspiracija. Pismo Sinergija Mirjane Dukić interpretira ustavne oblike na originalan način. Potezi su geometrizovani, ali je kaligrafski karakter potpuno sačuvan. Slova u slogu daju harmoničnu sliku kojoj doprinose izduženi završeci koji se ritmično ponavljaju asocirajući na muzičku kompoziciju.
Još jedno pismo zasnovano na srpskoj kulturnoj baštini je Čikiriz 2004. Autori Branka Vučićević Vučković i Slobodan Jelesijević interpretirali su slovne oblike sa seoskih nadgrobnih spomenika i krajputaša potezima ravnomerne debljine. Rezultat je dekorativno pismo jednostavnih oblika sa uvijenim završecima u stilu naivne umetnosti.
Verzalno pismo Skadarlija oblikovano je u robusnom stilu koji je bio aktuelan u ranim decenijama dvadesetog veka, a koji podseća na drveni reklamni slog tog vremena. Slova su obogaćena rustičnom teksturom, a dekorativnosti doprinose i udvojeni tanki potezi na pojedinim slovima.
Dva pisma Vuge Radulović, Titla i Polie nastala su digitalizacijom rukopisnih skica. Oba pisma su urađena su u varijantama dveju različitih težina. Izrazitih kaligrafskih kvaliteta, ova pisma imaju dekorativan karakter, a mogu se koristiti kao inicijali, kao naslovno pismo ili za slaganje manjih tekstualnih celina.
Još jedna originalna ideja realizovana je savijanjem mekane žice u obliku slova ćirilice. Ove duhovite skice prenešene su u digitalni oblik i uz potrebna podešavanja dobijeno je pismo Savijen je čitljivo u manjim veličinama, a dekorativno u većim. Autor Milan Janić izveo je detalje sa ukusom i merom, pa je ovo pismo veoma skladno uprkos svom neobičnom poreklu.
Kako napraviti tipografsko pismo
autor: Ilija Knežević
Počnimo iz početka.
…Napustio je rodni grad u mladosti i otišao u Strazbur. Tamo se priključio zlatarskoj gildi i bavio se »poliranjem dragog kamenja, pravljenjem ogledala i tajnovitim eksperimentima za koje je naručio posebne sprave od gradskih zanatlija«. Do nas nisu dospeli pouzdani dokazi o čemu se radilo…
Po povratku u Majnc pozajmio je novac i nastavio sa radom. I dalje su samo malobrojni znali čime se bavio. Tek 1454. godine, kada je iz štampe izašla Biblija na 42 reda štampana gotičkim pismom, Johan Gutenberg je postao poznat kao pronalazač štampe pokretnim slovima.
Slova za štampu lio je iz legure olova. Da bi omogućio postupak, morao je svako slovo precizno da izreže u čeliku, zatim da ga utisne u pločicu od mekšeg metala koja će služiti kao matrica u kalupu za livenje. Budući da je za štampanje koristio oko 300 slovnih znakova, ligatura i skraćenica, pravljenje svakog novog pisma (ili nove veličine pisma) predstavljalo je značajan poduhvat.
Vremenom se ukus publike menjao, centar štamparstva se pomerao – iz Nemačke u Italiju, zatim u Francusku, Nizozemsku, Englesku… Svuda su majstori isto kao nekada Gutenberg, rezali čelične pečate, nekada i za slova veličine oko 1 mm, pravili matrice i lili slova. Tako su nastala velika tipografska pisma – Bembo, Garamon, Kaslon, Baskervil, Bodoni, i mnoga druga.
Tek će u xix veku industrijska revolucija doneti tipografima pantograf i mašine za livenje slova i slaganje teksta.
Polovinom xx veka došlo je do nove revolucije – pojavio se foto-slog. sa čeličnih pečata, bakarnih matrica i olova slova preselila su se na film – dematerijalizovala se. Umašćene i od napornog rada potamnele rezače pečata i slovolivce zamenili su ljudi u belim mantilima koji su na tastaturama kucali čudne, samo njima razumljive šifre i komande, a iz osvetljivača je na filmu ili papiru izlazio tekst za štampanje knjiga, časopisa, priručnika…
Zatim se pojavio personalni računar.
Koristeći operativne sisteme prilagođene laicima i softver napravljen za projektovanje tipografskog pisma danas svako »može« da napravi svoj font. Da li je tako? Donekle jeste. Ali, da li je svako u stanju da napravi pismo koje će moći da se koristi za štampanje knjiga i drugih publikacija? Nije. To mogu samo oni u kojima tinja onaj tajanstveni plamičak iz Strazbura koji je preživeo sva tehnološka čuda i isti je kao nekad.
Na ovoj izložbi možemo videti radove umetnika koji su rešili da jedan deo svog života, svojih želja i nadanja posvete projektovanju tipografskog pisma. Ćiriličkog!
Poduhvat veoma sličan dostignućima Gutenbergovih sledbenika. Tehnologija, naravno, pomaže – nema potrebe rezati čelične pečate i liti slova – ali problem stvaranja pisma novog lika ostaje isti. Treba ukrotiti svoje lepe crteže, sistematizovati raznolike oblike birajući jedne i odbacujući druge; treba ujednačiti vrednost i tok tankih i debelih poteza, ulaze krivina u stubove i izlaze iz njih, serife… Mora se uspostaviti harmoničan odnos između poteza slova i unutrašnjih belina. To je vrlo ozbiljan zadatak, koji zahteva prefinjenu osetljivost i veliku preciznost, strpljenje je nešto bez čega se ne može. Kada, posle napornog rada, u čiji krajnji rezultat nikada nisu potpuno sigurni, pomisle da su postigli ono što su želeli, generišu font i isprobaju ga u tekstu. Tek tada nastaju muke! Neka slova »iskaču« iz teksta na račun okolnih, razmaci između slova nisu ujednačeni, razmaci između reči su preveliki ili nedovoljni… Nešto što je izgledalo kao vrlo dobro rešenje odjednom se u tekstu raspada na nepovezana ostrvca u okeanu beline. Treba se vratiti pojedinim slovima ili znakovima, »uštinuti« ovde, dodati onde, ponovo praviti probu, opet se vratiti u font, i tako sve dok se ne postigne zadovoljavajuća ravnoteža svih brojnih elemenata. Tada mogu sa zadovoljstvom da odahnu na trenutak i da kažu kako su napravili novo, svoje tipografsko pismo.
A kurziv? A dodatne težine? A latinica?… Možda i sanserif koji bi bio u paru?
Kraja skoro da nema.
Poželimo našim odvažnim autorima da zadrže svoju upornost i strpljenje, što je možda najvažnije u sredini koja ne haje za ono što rade, čak i kada su rezultati izvrsni. Naravno, uvek postoje izuzeci koje treba poštovati, i u kojima će, možda, naši umetnici naći razlog za nastavak svog plemenitog i korisnog rada.