Трећи конкурс БК фондације
„Пиши ћирилицом”

Галерија 063, Балканска 21
01. јул 2004.

До 31. маја 2004. године на конкурс су поднета 23 ћириличка писма у дигиталном облику, односно њихове презентације у PDF формату. Жири у саставу: проф. др Мато Пижурица, проф. Оливера Стојадиновић, проф. Илија Кнежевић и др Иван Јустинијановић, одлучио је, у складу са пропозицијама конкурса, да додели награде следећим радовима:

Коледар Ведрана Ераковића
у категорији књижног писма

Пакет Марка Маринковића и
Синергија Мирјане Дукић
у категорији презентационог писма.

Похваљени су:
Тара Јелене Рељић
Полие Вуге Радуловић
Савијен Милана Јанића
Чикириз 2004 Бранке Вучићевић Вучковић и Слободана Јелесијевића.

О овогодишњим ћирилицама
аутор: Оливера Стојадиновић

Коледар Ведрана Ераковића је усправна књижна фамилија која се састоји из три тежине. Засновано на калиграфским скицама, ово писмо је пажљиво стилизовано тако да одговори захтевима читљивости у малим величинама, а да истовремено сачува рукописне особине видљиве при увећањима. Задатак усклађивања три различите тежине, тако да њихов след делује логично у свим елементима, савладан је успешно. Узорци сложеног текста делују равномерно у све три тежине, а укупан утисак је импресиван.

Неколико аутора прихватило је изазов да словне облике безсерифне ћирилице смести у квадратни облик. Овај тежак задатак, који наизглед не даје много маневарског простора, ипак је довео до више различитих решења. Осим у пропорцијама, разлике се налазе у дебљинама и контрасту између потеза, као и у диференцираним решењима завршетака. Својим хуманизованим облицима уклопљеним у строгу геометријску схему, елеганцијом и читљивошћу, издваја се писмо Пакет Марка Маринковића. Брзи воз Иване Курћубић је фамилија сансерифних писама која се састоји од четири фонта у две тежине, усправног и искошеног облика. Успешну стилизацију представља писмо Тачке Марине Ранковић, које, уз четвртасте облике, користи ограничен број тачкастих елемената помоћу којих се формирају слова.

Три писма асоцирају на свакодневни испис једноставним писаљкама попут оловке или фломастера. Писмо Хопла Милана Павловића намењено дечјим књигама делује свеже и спонтано. Писмо Тара Јелене Рељић се одликује софистицираним потезима и деликатним облицима слова. Једрилица Иване Дакић је сансериф равномерних пунијих потеза, узаних слова и динамичног ритма.

Облици традиционалних ћирилица непрестана су инспирација. Писмо Синергија Мирјане Дукић интерпретира уставне облике на оригиналан начин. Потези су геометризовани, али је калиграфски карактер потпуно сачуван. Слова у слогу дају хармоничну слику којој доприносе издужени завршеци који се ритмично понављају асоцирајући на музичку композицију.

Још једно писмо засновано на српској културној баштини је Чикириз 2004. Аутори Бранка Вучићевић Вучковић и Слободан Јелесијевић интерпретирали су словне облике са сеоских надгробних споменика и крајпуташа потезима равномерне дебљине. Резултат је декоративно писмо једноставних облика са увијеним завршецима у стилу наивне уметности.

Верзално писмо Скадарлија обликовано је у робусном стилу који је био актуелан у раним деценијама двадесетог века, а који подсећа на дрвени рекламни слог тог времена. Слова су обогаћена рустичном текстуром, а декоративности доприносе и удвојени танки потези на појединим словима.

Два писма Вуге Радуловић, Титла и Полие настала су дигитализацијом рукописних скица. Оба писма су урађена су у варијантама двеју различитих тежина. Изразитих калиграфских квалитета, ова писма имају декоративан карактер, а могу се користити као иницијали, као насловно писмо или за слагање мањих текстуалних целина.

Још једна оригинална идеја реализована је савијањем мекане жице у облику слова ћирилице. Ове духовите скице пренешене су у дигитални облик и уз потребна подешавања добијено је писмо Савијен које је читљиво у мањим величинама, а декоративно у већим. Аутор Милан Јанић извео је детаље са укусом и мером, па је ово писмо веома складно упркос свом необичном пореклу.


Како направити типографско писмо
аутор: Илија Кнежевић

Почнимо из почетка.

…Напустио је родни град у младости и отишао у Стразбур. Тамо се прикључио златарској гилди и бавио се »полирањем драгог камења, прављењем огледала и тајновитим експериментима за које је наручио посебне справе од градских занатлија«. До нас нису доспели поуздани докази о чему се радило…

По повратку у Мајнц позајмио је новац и наставио са радом. И даље су само малобројни знали чиме се бавио. Тек 1454. године, када је из штампе изашла Библија на 42 реда штампана готичким писмом, Јохан Гутенберг је постао познат као проналазач штампе покретним словима.

Слова за штампу лио је из легуре олова. Да би омогућио поступак, морао је свако слово прецизно да изреже у челику, затим да га утисне у плочицу од мекшег метала која ће служити као матрица у калупу за ливење. Будући да је за штампање користио око 300 словних знакова, лигатура и скраћеница, прављење сваког новог писма (или нове величине писма) представљало је значајан подухват.

Временом се укус публике мењао, центар штампарства се померао – из Немачке у Италију, затим у Француску, Низоземску, Енглеску… Свуда су мајстори исто као некада Гутенберг, резали челичне печате, некада и за слова величине око 1 mm, правили матрице и лили слова. Тако су настала велика типографска писма – Бембо, Гарамон, Каслон, Баскервил, Бодони, и многа друга.

Тек ће у xix веку индустријска револуција донети типографима пантограф и машине за ливење слова и слагање текста.

Половином xx века дошло је до нове револуције – појавио се фото-слог. са челичних печата, бакарних матрица и олова слова преселила су се на филм – дематеријализовала се. Умашћене и од напорног рада потамнеле резаче печата и словоливце заменили су људи у белим мантилима који су на тастатурама куцали чудне, само њима разумљиве шифре и команде, а из осветљивача је на филму или папиру излазио текст за штампање књига, часописа, приручника…

Затим се појавио персонални рачунар.

Користећи оперативне системе прилагођене лаицима и софтвер направљен за пројектовање типографског писма данас свако »може« да направи свој фонт. Да ли је тако? Донекле јесте. Али, да ли је свако у стању да направи писмо које ће моћи да се користи за штампање књига и других публикација? Није. То могу само они у којима тиња онај тајанствени пламичак из Стразбура који је преживео сва технолошка чуда и исти је као некад.

На овој изложби можемо видети радове уметника који су решили да један део свог живота, својих жеља и надања посвете пројектовању типографског писма. Ћириличког!

Подухват веома сличан достигнућима Гутенбергових следбеника. Технологија, наравно, помаже – нема потребе резати челичне печате и лити слова – али проблем стварања писма новог лика остаје исти. Треба укротити своје лепе цртеже, систематизовати разнолике облике бирајући једне и одбацујући друге; треба уједначити вредност и ток танких и дебелих потеза, улазе кривина у стубове и излазе из њих, серифе… Мора се успоставити хармоничан однос између потеза слова и унутрашњих белина. То је врло озбиљан задатак, који захтева префињену осетљивост и велику прецизност, стрпљење је нешто без чега се не може. Када, после напорног рада, у чији крајњи резултат никада нису потпуно сигурни, помисле да су постигли оно што су желели, генеришу фонт и испробају га у тексту. Тек тада настају муке! Нека слова »искачу« из текста на рачун околних, размаци између слова нису уједначени, размаци између речи су превелики или недовољни… Нешто што је изгледало као врло добро решење одједном се у тексту распада на неповезана острвца у океану белине. Треба се вратити појединим словима или знаковима, »уштинути« овде, додати онде, поново правити пробу, опет се вратити у фонт, и тако све док се не постигне задовољавајућа равнотежа свих бројних елемената. Тада могу са задовољством да одахну на тренутак и да кажу како су направили ново, своје типографско писмо.

А курзив? А додатне тежине? А латиница?… Можда и сансериф који би био у пару?

Краја скоро да нема.

Пожелимо нашим одважним ауторима да задрже своју упорност и стрпљење, што је можда најважније у средини која не хаје за оно што раде, чак и када су резултати изврсни. Наравно, увек постоје изузеци које треба поштовати, и у којима ће, можда, наши уметници наћи разлог за наставак свог племенитог и корисног рада.