GRIFON 2006
Galerija Grafički kolektiv
Izložba izabranih radova
25. maj – 17. jun 2006

Žiri za nagradu GRIFON 2006. godinu na 6. konkursu za najbolji grafički dizajn u Srbiji i Crnoj Gori i Republici Srpskoj u 2004. i 2005. godini bio je: Milena Dragićević Šešić, profesor univerziteta, Dragan Sakan, predsednik i kreativni direktor New Moment-New Ideas Company, Vladimir Perić, multimedijalni umetnik, Slavimir Stojanović, osnivač i kreativni direktor, Futro i Milan Stevanović, predstavnik Quadra Graphic

Ocenjujući GRIFON 2006. kao veoma uspešnu manifestaciju, Žiri je doneo jednoglasnu odluku da se nagrada GRIFON 2006. dodeli Isidori Nikolić. Nagrađen je rad Nevidljivi gradovi u kategoriji knjiga i druge publikacije.
U svom radu Isidora Nikolić spaja sva tri aspekta vrhunskog grafičkog oblikovanja – ideju, tehničku realizaciju i formu. Kao kvalitet koji se ističe treba pohvaliti konzistentnu upotrebu tipografije i ilustracije kao i jasnu grafičku ideju. Isto tako, imponuje ispoljena kreativna osetljivost i izvanredni osećaj za meru a, ovi bitni elementi tvore fetiš-objekat kakva je knjiga Nevidljivi gradovi. Nagrađena knjiga je magistarski rad Isidore Nikolić u kojem je ona ispoljila jasan autorski rukopis zrele ličnosti.

Pored nagrade GRIFON, dodeljena su priznanja po kategorijama:
Goran Patlejh za rad Drot, kategorija tipografsko pismo
Vladan Srdić/TheSign za rad Prodiet, kategorija ambalaža i rad Sushimama, kategorija plakati i oglašavanje
Dušan Pavlić za rad Ptičji grip, kategorija knjiga i druge publikacije
Can Advertising za rad Societe Generale „4 elementa” kompanije, kategorija plakat i oglašavanje
Jovan Rocanov za rad Jovan Rocanov Graphic Designer, kategorija veb-dizajn
Lana Vasiljević za rad UNHCR kalendar i plakat, kategorija vizuelni identitet

Specijalna nagrada: Oliveri Stojadinović za autentični doprinos u oblasti tipografskog pisma, rad Anima i relizaciju elektronske forme TIPOMETAR biltena.

POETIKA DIZAJNA I KULTURNI IDENTITET
autor: Milena Dragićević Šešić

Identitet svake kulture najbolje se odslikava u artefaktima kojima komunicira. Još od Makluana je jasno da način komunikacije bitno određuje i njenu suštinu, da pismena komunikacija Gutenbergove ere nosi sobom drugačiji način mišljenja i druge vrednosti bitno različite od onih koje nameću modaliteti komunikacije u digitalno doba. Ali, i jedna i druga razvijaju stilove komuniciranja, estetiku primerenu ne samo ukusu i normama svog vremena već pre svega vizijama budućnosti koje je društvo moglo da razvija. Od irske Knjige iz Kelsa do persijskih minijatura, od kaligrafije do digitalnog grafičkog dizajna, svaka civilizacija je nastojala da i vizuelnim iskazom pisma definiše svoje temeljne vrednosti, svoju kulturu i estetiku.

Dizajn je danas deo svake moderne nacionalne kulture, bilo da dizajnere veliča kao medijske zvezde (Sjedinjene države) ili ih uključuje u umetnički establišment u kome dobijaju značajno mesto (Skandinavija). Institucionalizacija dizajna zahteva i odgovarajuću brigu zvanične kulturne politike koja daje ne samo podršku produkciji, već i edukaciji i muzejskom utemeljenju ove delatnosti. Dizajn postaje žarišna tačka kreativnih industrija, zamajac razvojnog koncepta „kreativnih gradova” (Bjankini, Landri...), pa i „kreativne Evrope” (Mičel, Vizand) jer on daje mogućnost prekodiranja tradicije u savremenost, koristeći univerzalni jezik koji olakšava komunikaciju jedne kulture sa drugom, a ipak čuva specifičnosti svake od njih ponaosob.

Dizajn je ona umetnička forma današnjice koja najbolje odgovara evropskom konceptu slavljenja stvaralaštva u različitosti, uz takvu medijacijsku praksu koja će umetnost činiti razumljivom, prihvatljivom u različitim sredinama i kulturama. Dizajn po sebi je tako najsavremeniji oblik medijacije, interpretacije savremenosti i tradicije u artefaktima komunikacije, umetničkim delima, slavljima i svečanostima – ali i slavlju „potrošnje” u svakodnevici u bazarima i šoping molovima, proizvodima masovne kulture i medija – te na kraju prostor posredovanja nas samih drugima, dizajniranjem sopstvenih vrednosti kroz image i lične komunikacione prakse.

Disciplina kojom se bavim, menadžment u kulturi, pokušava da moderne principe upravljanja primeni na jednu oblast koja teži da bude što inovativnija, kreativnija, neuhvatljiva – na oblast savremenog stvaralaštva – umetnosti. Menadžment u kulturi u grafičkom dizajnu i dizajnu uopšte uvek je video najboljeg saveznika – saveznika u stvaranju informacije o umetnosti, komuniciranju te informacije, njenom marketinškom plasiranju u javnosti ali i u procesima medijacije sa različitim ciljnim grupama. Istovremeno, dizajn je i deo umetničkih procesa koji nastoje da savremenim sredstvima i kroz savremene medije (internet, veb umetnost...) ili pak u otvorenim javnim prostorima gradova pokrenu novi način mišljenja, novi stil života, u kome će estetsko biti deo svakodnevice, a ne više samo prostora slobodnog vremena, svečanosti i praznika.

Studije dizajna tako postaju studije savremene civilizacije. No dizajn je još uvek izazov našoj sociologiji i teoriji kulture – novo neistraženo istraživačko polje. Stoga zaključci o ostvarenim standardima grafičkog dizajna u našoj sredini dolaze pre svega iz menadžmenta u kulturi, i to onog zasnovanog na primenama metoda menadžmenta totalnog kvaliteta i adaptabilnog menadžmenta kvaliteta. Bez dizajna, nema kulture izvrsnosti, osnovnog parametra uspešnosti organizacija i institucija.

Dakle, dizajn jeste postao standard poslovanja jednog dela društvenih delatnosti, u kulturi, medijskim kućama, ali u obrazovnom sistemu, zdravstvu, a nažalost i u privredi, pitanjima estetike komunikacije ne poklanja se dovoljno veliki značaj. (Najnovije rešenje Ministarstva prosvete predlaže da autorski dizajnirane diplome, različite za svaki univerzitet, zameni jednoobrazni štampani „obrazac” – za sve isti...)

Produkti masovne kulture, dnevna štampa, špice TV programa, ali i srpski brendovi, proizvodi po kojima se prepoznaje ovo vreme – sve ono što nas bombarduje u svakodnevici – rade amateri ili polustručnjaci. Dolazi do saturacije bojama, simbolima, lošim fotografijama i crtežima, slovima koja su tu tek da verbalizuju, a ne da svojom formom daju i smisao, ili označe stil života.

Kvalitet života, vrednosti jedne sredine, sve se to lako može proceniti brzim pogledom na estetiku komunikacije. I ne sme nas zavarati dobar grafizam pojedinih marketinških kampanja koji nam skreće pažnju, koji nas raduje i čini da se osećamo delom sveta – daleko je više onih akcija koje potiskujemo u pamćenju, koje nastojimo da ne vidimo – od dizajna putokaza za spomenike kulture u našem gradu, do oglašavanja u medijima. Da, život jeste predstavljen kao „ogromna akumulacija prizora” (G. Debord) – a prizori, hiperrealnost koju produkuje naša kultura ne konstruišu nov, moderan, željeni identitet, već ukazuju na hipertrofiranu sinkretičnost društva spektakla i glamura, koje površno preuzima obrasce globalne kulture, ali ih ne obrađuje i ne unosi sopstvene vizuelne predstave. Kao kultura zasnovana na izgovorenoj reči, veoma brzo smo iz usmene uskočili u elektronsku civilizaciju, a da vreme provedeno u Gutenbergovoj civilizaciji nije bilo dovoljno dugo da istinski oblikuje način mišljenja i obrasce, ikoničke predstave sredine.

No, ipak – dizajn jeste deo savremene urbane kulture, medijske kulture mladih i svih onih koji žele da srpsku kulturu stave u okvire svetskih tokova, a da istovremeno doprinesu njenom profilisanju, izrazu karaktera i identiteta. U tom smislu neophodna je i adekvatna kulturna i obrazovna politika – politika građenja institucija koje će svojim dugotrajnim delovanjem moći da doprinose razvoju i promenama.

Ako hoćemo da istražimo šta je ključno za razvoj dizajna u Srbiji danas svakako je važno istaći rad odeljenja grafičkog dizajna Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu (koji je nažalost, onda kada je većina tradicionalnih škola Evrope dodavala reč dizajn u svoj naslov – taj deo svog imena odbacio). Diplomske izložbe početkom jula svake godine predstavljaju malu svečanost, reprezentaciju nove kulture likovnosti tako neophodne ovoj sredini. Otvaraju se i brojni privatni fakulteti za dizajn čije ćemo domete tek moći da vidimo. Dnevni list „Danas” je ponudio svoju nedeljnu kolumnu za britke i precizne analize Radomira Vukovića; Zoran Blažina u Čačku vodi već drugu godinu „No name” festival, a Olivera Stojadinović, profesor FPU pokreće elektronski časopis „Tipometar” koji valorizuje i informiše o dometima grafičkog dizajna ove sredine. Nevladine organizacije, programi i projekti, počinju svoj rad definisanjem svog grafičkog identiteta, često na javnim konkursima na koje pozivaju i studente i učenike srednjih dizajnerskih i umetničkih škola (regionalni program Pro Helvetia: Otvoreni put E -761 koji povezuje nevladine organizacije Užica, Požege, Čačka i Kraljeva, počeo je svoju aktivnost vizuelnim/grafičkim definisanjem, a i danas nastoji da održi zadate parametre estetike i u unutrašnjim i u spoljašnjim oblicima komunikacije).

Nagrade i priznanja za grafički dizajn postaju brojne: Sajmovi knjiga nagrađuju najbolje i inovativne rezultate u ovom domenu (i tu je konkurencija uvek velika). Bijenale scenskog dizajna takođe veliku pažnju poklanja i grafičkom dizajnu teatra i spektakla uopšte, nagrađujući inovativna rešenja i smelu, nestandardnu grafičku praksu. Ove godine su dodeljene i prve nagrade Ministarstva kulture za najuspešnije partnerstvo poslovnog sektora i dizajna (Design and Business Award), a u aprilu je održana i prva nedelja dizajna.

No, smisao nagrada jeste ne samo da vrše evaluaciju, već da politikom nagrađivanja usmeravaju, kanališu, bude interesovanje i pažnju javnosti (raising public awareness), doprinose podizanju stručnih standarda i profesionalnih kapaciteta (capacity building)...

Sam Grifon, nagrada koja se dodeljuje već nekoliko godina, jedna je od tih mera i instrumenata u kojoj sama profesija preuzima odgovornost za sopstveni razvoj, za uspostavljanje profesionalnih standarda u nedostatku odgovarajuće kulturne politike.
Lista imena – dobitnika nagrade Grifon u prethodnih deset godina, izvrsno odslikava najvažnije kreativne domašaje, autorske poetike i stavove koji su obeležili to vreme (Borut Vild, Slavimir Stojanović, Miloš Ilić…), ali i kulturu otpora i bunta – kulturu alternative i margine (Škart, Talent factory, Case projekat).
Sredinom devedesetih godina, u vremenu kiča, nacionalističke euforije, kada se ideje autentičnog razvoja srpske kulture uz otvorenost za uticaje spolja čine potpuno iscrpljenim, i kada bleštavilo i ispraznost nametnutog kulturnog modela prati i odgovarajući, najčešće sterilni grafički dizajn, grafički dizajneri imali su dve mogućnosti: da svoju kreativnost poklone umetničkim projektima svojih kolega koji deluju izvan establišmenta, ili da se priključe radikalnim društvenim pokretima i da u okviru njih stvaraju dizajn subverzije, otpora, direktan u svom značenju, surov i grub u izboru materijala i formi. Tako, vremenima uprkos, tokom devedesetih imamo i dizajn modernosti, evropskog duha i dizajn „kartonskih” ambalaža, „revolucionarnih” postera i interaktivnih plakata. Nagrada Grifon ne valorizuje a priori ni jedan ni drugi stav – ukazujući na autorski doprinos dizajnu pre svega kao sredstvu uspostavljanja nove kulturne matrice – vrednosti vizuelne kulture jednog društva, ona valorizuje i ističe u prvi plan dela novog senzibiliteta koja su istovremeno kulturna činjenica duha ove sredine. Time Grifon nagrada na sebi svojstven način pomaže konstruisanju novog, modernog kulturnog identiteta srpske sredine, identiteta bogatog kontrastima.

Stoga danas još više nego tokom devedesetih, poetika savremenog srpskog dizajna mora biti poetika različitosti, poetika sažimanja i ćutnje, raskoši i glamura, jednostavnosti moderne i baroknosti postmoderne vizuelizacije. Ali to bogatstvo različitosti ne znači da se ne mogu konstituisati kriterijumi za ocenu vrednosti, uspešnosti i efektivnosti dizajnerskog rešenja, a ujedno i njegove lepote i kreativnosti. Stvaranjem kriterijuma uspostavićemo dijalog kreativnih ljudi, dijalog značajan za razvoj kulture u kojem će i politika stvaralaštva (inovativnost) i politika sećanja (tradicije) biti u plodotvornom kontrapunktu.

Bibliografija:
Debord Guy. Društvo spektakla, Blok 45., Beograd
Landry, Charles, Bianchini Franco. Creative City: Defining Indicators for the Creative City, Commedia, London 1994.
Creative Europe, (on governance and management of artistic creativity in Europe), ed. by Danielle Cliche, Ritva Mitchell, Andreas Wiesand, ERICArts, Bon, 2002