ГРИФОН 2006
Галерија Графички колектив
Изложба изабраних радова
25. мај – 17. јун 2006

Жири за награду ГРИФОН 2006. годину на 6. конкурсу за најбољи графички дизајн у Србији и Црној Гори и Републици Српској у 2004. и 2005. години био је: Милена Драгићевић Шешић, професор универзитета, Драган Сакан, председник и креативни директор New Moment-New Ideas Company, Владимир Перић, мултимедијални уметник, Славимир Стојановић, оснивач и креативни директор, Футро и Милан Стевановић, представник Quadra Graphic

Оцењујући ГРИФОН  2006. као веома успешну манифестацију, Жири је донео једногласну одлуку да се награда ГРИФОН 2006. додели Исидори Николић. Награђен је рад Невидљиви градови у категорији књига и друге публикације.
У свом раду Исидора Николић спаја сва три аспекта врхунског графичког обликовања – идеју, техничку реализацију и форму. Као квалитет који се истиче треба похвалити конзистентну употребу типографије и илустрације као и јасну графичку идеју. Исто тако, импонује испољена креативна осетљивост и изванредни осећај за меру а, ови битни елементи творе фетиш-објекат каква је  књига Невидљиви градови. Награђена књига је магистарски рад  Исидоре Николић у којем је она испољила јасан ауторски рукопис зреле личности.

Поред награде ГРИФОН, додељена су признања по категоријама:
Горан Патлејх за рад Дрот, категорија типографско писмо
Владан Срдић/TheSign за рад Продиет, категорија амбалажа и рад Сусхимама, категорија плакати и оглашавање
Душан Павлић за рад Птичји грип, категорија књига и друге публикације
Can Advertising за рад Societe Generale „4 елемента” компаније, категорија плакат и оглашавање
Јован Роцанов за рад Jovan Rocanov Graphic Designer, категорија веб-дизајн
Лана Васиљевић за рад UNHCR календар и плакат, категорија визуелни идентитет

Специјална награда: Оливери Стојадиновић за аутентични допринос у области типографског писма, рад Анима
и релизацију електронске форме ТИПОМЕТАР билтена.

ПОЕТИКА ДИЗАЈНА И КУЛТУРНИ ИДЕНТИТЕТ
аутор: Милена Драгићевић Шешић

Идентитет сваке културе најбоље се одсликава у артефактима којима комуницира. Још од Маклуана је јасно да начин комуникације битно одређује и њену суштину, да писмена комуникација Гутенбергове ере носи собом другачији начин мишљења и друге вредности битно различите од оних које намећу модалитети комуникације у дигитално доба. Али, и једна и друга развијају стилове комуницирања, естетику примерену не само укусу и нормама свог времена већ пре свега визијама будућности које је друштво могло да развија. Од ирске Књиге из Келса до персијских минијатура, од калиграфије до дигиталног графичког дизајна, свака цивилизација је настојала да и визуелним исказом писма дефинише своје темељне вредности, своју културу и естетику.

Дизајн је данас део сваке модерне националне културе, било да дизајнере велича као медијске звезде (Сједињене државе) или их укључује у уметнички естаблишмент у коме  добијају значајно место (Скандинавија). Институционализација дизајна захтева и одговарајућу бригу званичне културне политике која даје не само подршку продукцији, већ и едукацији и музејском утемељењу ове делатности. Дизајн постаје жаришна тачка креативних индустрија, замајац развојног концепта „креативних градова” (Бјанкини, Ландри...), па и „креативне Европе” (Мичел, Визанд) јер он даје могућност прекодирања традиције у савременост, користећи универзални језик који олакшава комуникацију једне културе са другом, а ипак чува специфичности сваке од њих понаособ.

Дизајн је она уметничка форма данашњице која најбоље одговара европском концепту слављења стваралаштва у различитости, уз такву медијацијску праксу која ће уметност чинити разумљивом, прихватљивом у различитим срединама и културама. Дизајн по себи је тако најсавременији облик медијације, интерпретације савремености и традиције у артефактима комуникације, уметничким делима, слављима и свечаностима – али и слављу „потрошње” у свакодневици у базарима и шопинг моловима, производима масовне културе и медија – те на крају простор посредовања нас самих другима, дизајнирањем сопствених вредности кроз image и личне комуникационе праксе.

Дисциплина којом се бавим, менаџмент у култури, покушава да модерне принципе управљања примени на једну област која тежи да буде што иновативнија, креативнија, неухватљива – на област савременог стваралаштва – уметности. Менаџмент у култури у графичком дизајну и дизајну уопште увек је видео најбољег савезника – савезника у стварању информације о уметности, комуницирању те информације, њеном маркетиншком пласирању у јавности али и у процесима медијације са различитим циљним групама. Истовремено, дизајн је и део уметничких процеса који настоје да савременим средствима и кроз савремене медије (интернет, веб уметност...) или пак у отвореним јавним просторима градова покрену нови начин мишљења, нови стил живота, у коме ће естетско бити део свакодневице, а не више само простора слободног времена, свечаности и празника.

Студије дизајна тако постају студије савремене цивилизације. Но дизајн је још увек изазов нашој социологији и теорији културе – ново неистражено истраживачко поље. Стога закључци о оствареним стандардима графичког дизајна у нашој средини долазе пре свега из менаџмента у култури, и то оног заснованог на применама метода менаџмента тоталног квалитета и адаптабилног менаџмента квалитета. Без дизајна, нема културе изврсности, основног параметра успешности организација и институција.

Дакле, дизајн јесте постао стандард пословања једног дела друштвених делатности, у култури, медијским кућама, али у образовном систему, здравству, а нажалост и у привреди, питањима естетике комуникације не поклања се довољно велики значај. (Најновије решење Министарства просвете предлаже да ауторски дизајниране дипломе, различите за сваки универзитет, замени једнообразни штампани „образац” – за све исти...)

Продукти масовне културе, дневна штампа, шпице ТВ програма, али и српски брендови, производи по којима се препознаје ово време – све оно што нас бомбардује у свакодневици – раде аматери или полустручњаци. Долази до сатурације бојама, симболима, лошим фотографијама и цртежима, словима која су ту тек да вербализују, а не да својом формом дају и смисао, или означе стил живота.

Квалитет живота, вредности једне средине, све се то лако може проценити брзим погледом на естетику комуникације. И не сме нас заварати добар графизам појединих маркетиншких кампања који нам скреће пажњу, који нас радује и чини да се осећамо делом света – далеко је више оних акција које потискујемо у памћењу, које настојимо да не видимо – од дизајна путоказа за споменике културе у нашем граду, до оглашавања у медијима. Да, живот јесте представљен као „огромна акумулација призора” (Г. Деборд) – а призори, хиперреалност коју продукује наша култура не конструишу нов, модеран, жељени идентитет, већ указују на хипертрофирану синкретичност друштва спектакла и гламура, које површно преузима обрасце глобалне културе, али их не обрађује и не уноси сопствене визуелне представе. Као култура заснована на изговореној речи, веома брзо смо из усмене ускочили у електронску цивилизацију, а да време проведено у Гутенберговој цивилизацији није било довољно дуго да истински обликује начин мишљења и обрасце, иконичке представе средине.

Но, ипак – дизајн јесте део савремене урбане културе, медијске културе младих и свих оних који желе да српску културу ставе у оквире светских токова, а да истовремено допринесу њеном профилисању, изразу карактера и идентитета. У том смислу неопходна је и адекватна културна и образовна политика – политика грађења институција које ће својим дуготрајним деловањем моћи да доприносе развоју и променама.

Ако хоћемо да истражимо шта је кључно за развој дизајна у Србији данас свакако је важно  истаћи рад одељења графичког дизајна Факултета примењених уметности у Београду (који је нажалост, онда када је већина традиционалних школа Европе додавала реч дизајн у свој наслов – тај део свог имена одбацио). Дипломске изложбе почетком јула сваке године представљају малу свечаност, репрезентацију нове културе ликовности тако неопходне овој средини. Отварају се и бројни приватни факултети за дизајн чије ћемо домете тек моћи да видимо. Дневни лист „Данас” је понудио своју недељну колумну за бритке и прецизне анализе Радомира Вуковића; Зоран Блажина у Чачку води већ другу годину „No name” фестивал, а  Оливера Стојадиновић, професор ФПУ покреће електронски часопис „Типометар” који валоризује и информише о дометима графичког дизајна ове средине. Невладине организације, програми и пројекти, почињу свој рад дефинисањем свог графичког идентитета, често на јавним конкурсима на које позивају и студенте и ученике средњих дизајнерских и уметничких школа (регионални програм Pro Helvetia: Отворени пут Е -761 који повезује невладине организације Ужица, Пожеге, Чачка и Краљева, почео је своју активност визуелним/графичким дефинисањем, а и данас настоји да одржи задате параметре естетике и у унутрашњим и у спољашњим облицима комуникације).

Награде и признања за графички дизајн постају бројне: Сајмови књига награђују најбоље и иновативне резултате у овом домену (и ту је конкуренција увек велика). Бијенале сценског дизајна такође велику пажњу поклања и графичком дизајну театра и спектакла уопште, награђујући иновативна решења и смелу, нестандардну графичку праксу. Ове године су додељене и прве награде Министарства културе за најуспешније партнерство пословног сектора и дизајна (Design and Business Award), а у априлу је одржана и прва недеља дизајна.

Но, смисао награда јесте не само да врше евалуацију, већ да политиком награђивања усмеравају, каналишу, буде интересовање и пажњу јавности (raising public awareness), доприносе подизању стручних стандарда и професионалних капацитета (capacity building)...
Сам Грифон, награда која се додељује већ неколико година, једна је од тих мера и инструмената у којој сама професија преузима одговорност за сопствени развој, за успостављање професионалних стандарда у недостатку одговарајуће културне политике.
Листа имена – добитника награде Грифон у претходних десет година, изврсно одсликава најважније креативне домашаје, ауторске поетике и ставове који су обележили то време (Борут Вилд, Славимир Стојановић, Милош Илић…), али и културу отпора и бунта – културу алтернативе и маргине (Шкарт, Talent factory, Case пројекат).
Средином деведесетих година, у времену кича, националистичке еуфорије, када се идеје аутентичног развоја српске културе уз отвореност за утицаје споља чине потпуно исцрпљеним, и када блештавило и испразност наметнутог културног модела прати и одговарајући, најчешће стерилни графички дизајн, графички дизајнери имали су две могућности: да своју креативност поклоне уметничким пројектима својих колега који делују изван естаблишмента, или да се прикључе радикалним друштвеним покретима и да у оквиру њих стварају дизајн субверзије, отпора, директан у свом значењу, суров и груб у избору материјала и форми. Тако, временима упркос, током деведесетих имамо и дизајн модерности, европског духа  и дизајн „картонских” амбалажа, „револуционарних” постера и интерактивних плаката. Награда Грифон не валоризује а приори ни један ни други став – указујући на ауторски допринос дизајну пре свега као средству успостављања нове културне матрице – вредности визуелне културе једног друштва,  она валоризује и истиче у први план дела новог сензибилитета која су истовремено културна чињеница духа ове средине. Тиме Грифон награда на себи својствен начин помаже конструисању новог, модерног културног идентитета српске средине, идентитета богатог контрастима.

Стога данас још више него током деведесетих, поетика савременог српског дизајна мора бити поетика различитости, поетика сажимања и ћутње, раскоши и гламура, једноставности модерне и барокности постмодерне визуелизације. Али то богатство различитости не значи да се не могу конституисати критеријуми за оцену вредности, успешности и ефективности дизајнерског решења, а уједно и његове лепоте и креативности. Стварањем критеријума успоставићемо дијалог креативних људи, дијалог значајан за развој културе у којем ће и политика стваралаштва (иновативност) и политика сећања (традиције) бити у плодотворном контрапункту.

Библиографија:
Debord Guy. Друштво спектакла, Блок 45., Београд
Landry, Charles, Bianchini Franco. Creative City: Defining Indicators for the Creative City, Commedia, Лондон 1994. 
Creative Europe, (on governance and management of artistic creativity in Europe), ed. by Danielle Cliche, Ritva Mitchell, Andreas Wiesand, ERICArts, Бон, 2002