NESTO POSEBNO
autor: Sonja Ćirić

U Galeriji grafičkog kolektiva održana je (7-19. novembar) izlozba „Diploma” Boška Karanovica i Stjepana Filekija. Pokazano je pedesetak diploma, koje su profesori Karanović i Fileki radili prethodnih 40 godina za razne naručioce „u četiri desne ruke” kako je na otvaranju izlozbe rekla Ljiljana Ćinkul, urednik Galerije grafickog kolektiva. Ovo je, inače, prva izložba diploma u istoriji ove Galerije.

Ponovni kontakt sa starim diplomama vratio je njihovim autorima, kako je profesor Stjepan Fileki napisao za katalog izlozbe, stare slike: „Prisećamo se dana kada smo pred zoru izlazili iz ateljea podnadulih, crvenih ociju, nokata izgorelih od cigareta. Koža nam je mirisala na beli luk; prsti su nam bili ulepljeni lepilom; štamparska boja skupljala se ispod noktiju; miris pečatnog voska ispunjavao nam je nozdrve. Često smo bili posuti ljuspicama zlatnih listića. S nespokojstvom smo očekivali sutrašnji dan i razmišljali kakvo je delo ostalo iza nas posle neprospavane noci. Dešavalo se da sutra nesto treba popraviti ili doraditi. Radovali smo se uspesima a ponekad, zakratko, bivali obeshrabreni nerealnim i nedorečenim zahtevima naručilaca. Istrajavali smo, istrajavali…”

Skoro svi eksponati su iz Titovog vremena, kako kaže profesor Stjepan Fileki, „iz vremena koje je obilovalo diplomama. Tada je narod često nagrađivan, valjda je to tada tako trebalo da bude, valjda su ljudi zadovoljniji kada dobiju neku nagradu makar u formi papira, pa se na kraju ispostavilo da je zbog prevelikog broja diploma čak doslo do njihove inflacije.” Sada, nakon godina i događaja koji nas dele od tog vremena, Filekijeve i Karanovićeve diplome su isključivo istorijski dokument i — umetničko delo.

Kako se radi diploma? „Kada dobijete takav zadatak, prvo se zaroni u knjige — što nikako nije greh. Mora da se vidi kako se to nekad radilo. Mi smo uvek na umu imali tradiciju, vizantijsku odnosno srednjevekovnu, pa smo istraživali diplome tog vremena. Mislim da se to i vidi na ovome što smo uradili. Naši radovi nisu direktna reminiscencija, ali jesu nadgradnja tradicije.” Ova Filekijeva ocena najočiglednije se dokazuje na pismu diploma. „Ni jedno ne odgovara nekom istorijskom ili savremenom stilu, svako je autorska interpretacija, umetničko viđenje.” Zašto? „Razlog je, možda, banalan: nisam hteo da moja diploma liči na diplomu nekog drugog autora, onog koji je kopirao pismo iz knjige. Otud u mojim slovima ima slobode, i kaligrafskih skretanja i nediscipline, ali — sve u cilju da se napravi nesto posebno.” Upravo zbog te težnje za posebnim i drugačijim, svaka diploma je različita iako su sve rađene po istom konceptu, onom koji diktira obrazac diplome: vinjeta na sredini pri vrhu, tekst, potpis i pečat. „Različitost pisma je diktirao i sadržaj, odnosno namena diplome. Ne možete diplomu za nekog muzičara da napišete istim slovima kao i onu kojom je, na primer, 1972. godine kragujevačka Zastava nagradila Mijalka Todorovića. Sve diplome su kaligrafije, pa i one čije pismo nema ukrasni oblik. Svaka je pisana perom, pa je docrtavana, zatim je pisano na ploči, pa je to izazivano kiselinom. Sve je, kako bi se to sada reklo, ručni rad.”

Većina izloženih diploma su „prazne”, bez imena dobitnika i potpisa institucije koja ga nagrađuje. Profesor Fileki je imao primedbe na one koje su popunjene: „Lepše su kad su prazne. Oni koji u naše diplome upisuju ime i ostalo ne izračunaju precizno debljinu slova pa im pokvare formu, a i stil slova ne umeju da odrede.” Da li se i sada diplome rade ovako kako su rađene ove na izložbi? „Ne, sad se koriste prednosti kompjutera i digitalna štampa. I ja sada radim tako, naravno, osim kad mi se ne naruči drugačije.” A da li ima narudzbi? „Evo, bas sad, verovatno zbog izložbe, javili su se iz Saveza kompozitora. Inače, retko, retko ko naručuje diplomu rukom pisanu.”

ilustracije
1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13,
14, 15, 16, 17, 18, 19, 20, 21, 22, 23, 24