НЕШТО ПОСЕБНО
аутор: Соња Ћирић

У Галерији графичког колектива одржана је (7-19. новембар) изложба „Диплома” Бошка Карановића и Стјепана Филекија. Показано је педесетак диплома, које су професори Карановић и Филеки радили претходних 40 година за разне наручиоце „у четири десне руке” како је на отварању изложбе рекла Љиљана Ћинкул, уредник Галерије графичког колектива. Ово је, иначе, прва изложба диплома у историји ове Галерије.

Поновни контакт са старим дипломама вратио је њиховим ауторима, како је професор Стјепан Филеки написао за каталог изложбе, старе слике: „Присећамо се дана када смо пред зору излазили из атељеа поднадулих, црвених очију, ноката изгорелих од цигарета. Кожа нам је мирисала на бели лук; прсти су нам били улепљени лепилом; штампарска боја скупљала се испод ноктију; мирис печатног воска испуњавао нам је ноздрве. Често смо били посути љуспицама златних листића. С неспокојством смо очекивали сутрашњи дан и размишљали какво је дело остало иза нас после непроспаване ноћи. Дешавало се да сутра нешто треба поправити или дорадити. Радовали смо се успесима а понекад, закратко, бивали обесхрабрени нереалним и недореченим захтевима наручилаца. Истрајавали смо, истрајавали…”

Скоро сви експонати су из Титовог времена, како каже професор Стјепан Филеки, „из времена које је обиловало дипломама. Тада је народ често награђиван, ваљда је то тада тако требало да буде, ваљда су људи задовољнији када добију неку награду макар у форми папира, па се на крају испоставило да је због превеликог броја диплома чак дошло до њихове инфлације.” Сада, након година и догађаја који нас деле од тог времена, Филекијеве и Карановићеве дипломе су искључиво историјски документ и — уметничко дело.

Како се ради диплома? „Када добијете такав задатак, прво се зарони у књиге — што никако није грех. Мора да се види како се то некад радило. Ми смо увек на уму имали традицију, византијску односно средњевековну, па смо истраживали дипломе тог времена. Мислим да се то и види на овоме што смо урадили. Наши радови нису дирекна реминисценција, али јесу надградња традиције.” Ова Филекијева оцена најочигледније се доказује на писму диплома. „Ни једно не одговара неком историјском или савременом стилу, свако је ауторска интерпретација, уметничко виђење.” Зашто? „Разлог је, можда, баналан: нисам хтео да моја диплома личи на диплому неког другог аутора, оног који је копирао писмо из књиге. Отуд у мојим словима има слободе, и калиграфских скретања и недисциплине, али — све у циљу да се направи нешто посебно.” Управо због те тежње за посебним и другачијим, свака диплома је различита иако су све рађене по истом концепту, оном који диктира образац дипломе: вињета на средини при врху, текст, потпис и печат. „Различитост писма је диктирао и садржај, односно намена дипломе. Не можете диплому за неког музичара да напишете истим словима као и ону којом је, на пример, 1972. године крагујевачка Застава наградила Мијалка Тодоровића. Све дипломе су калиграфије, па и оне чије писмо нема украсни облик. Свака је писана пером, па је доцртавана, затим је писано на плочи, па је то изазивано киселином. Све је, како би се то сада рекло, ручни рад.”

Већина изложених диплома су „празне”, без имена добитника и потписа институције која га награђује. Професор Филеки је имао примедбе на оне које су попуњене: „Лепше су кад су празне. Они који у наше дипломе уписују име и остало не израчунају прецизно дебљину слова па им покваре форму, а и стил слова не умеју да одреде.” Да ли се и сада дипломе раде овако како су рађене ове на изложби? „Не, сад се користе предности компјутера и дигитална штампа. И ја сада радим тако, наравно, осим кад ми се не наручи другачије.” А да ли има наруџби? „Ево, баш сад, вероватно због изложбе, јавили су се из Савеза композитора. Иначе, ретко, ретко ко наручује диплому руком писану.”

илустрације
1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13,
14, 15, 16, 17, 18, 19, 20, 21, 22, 23, 24