TIPOGRAFIJA GRADA
autor: Olivera Batajić

Centralni deo našeg grada od 16. do 19. aprila  krasila su ogromna četiri crvena slova. Te dane Skupština grada obeležava kao Dane Beograda. Pored toga što takav događaj prati obilje manifestacija kulture, našu pažnju privukla je upravo činjenica da se ovoga puta grad obukao u tipografiju.
Slaviša Savić, poznat i kao IDEAMAN, osvojio je prvu nagradu na konkursu Skupštine grada za osmišljavanje ovog događaja. U procesu stvaranja ideje, kako sam kaže, ključnu ulogu imao je broj četiri – četiri dana za četiri slova u samoj reči DANI. Bilo je dovoljno raširiti slova kroz najaktivniju, najatraktiviniju i najposećeniju ulicu u gradu i već ste dobili manifestaciju, samu po sebi. Sreća je bila i u tome što baš ova četiri slova nemaju na svom donjem delu nikakvu prepreku (kao što je ima, na primer, slovo E) te su mogla bez velikih problema da prave neku vrstu kapije za građane koji su tih dana svojim poslom ili upravo zbog ove manifestacije šetali kroz grad, kapije koja ih je vodila do Kalemegdana gde je poslednjeg dana bila svečanost posvećena predaji ključeva grada knezu Mihailu (19. aprila 1867.).
Svako slovo bilo je u direktnoj vezi sa jednom od tematskih celina: D kao Doživljaj (bilo je postavljeno na samom početku ulice, a pored je postavljena izložba fotografija čiji su autori turisti koji su tih dana došli u Beograd i kojima je bio poklonjen aparat za jednokratnu upotrebu kojim su oni beležili svoje doživljaje o Beogradu) , A kao Art (našla se tu i jedna strana reč bez ikakvog objašnjenja i slovo koje je bilo postavljeno pored Francuskog kulturnog centra gde je tog dana otvorena izložba francuskog stripa, a kao prateća manifestacija bila je prezentacija animiranog dugometražnog filma Alekse Gajića koji je još uvek u izradi, a koji se bavi temom Beograda u budućnosti), N kao Nauka (postavljenog pored Akademije nauka i umetnosti sa izložbom posvećenom pronalascima / patentima koji nikada nisu ušli u upotrebu) i na kraju ulice stajalo je slovo I kao Istorija (gde se istorija prenosila putem razmišljanja o budućnosti poznatih ljudi iz istorije Beograda i gde su kao prenosioci istorije učestvovali Raša Popov sa svojim animirajućim pričama i Aleksandar Dodig sa svojom kaligrafskom veštinom).
Slova su napravljena od impregniranog materijala (neka vrsta cirade), spojenog šivenjem i lepljenjem, popunjena vazduhom i kao takva postavljana sekući ulicu, uz fasade zgrada. Kako se ne bi pomerala ili savijala bilo je potrebno da se sa svih strana čvrstim kanapima vežu za obližnje fasade. Da bi slova bila konstantno naduvana služila su dva agregata, po jedan u svakoj „nozi” slova, koji su ih neprestano dopunjavali vazduhom. Ti agregati bili su zaštićeni samim slovom jer su se nalazili unutar svake „noge”, tako da im kiša, ili bilo koja druga nepogoda nije mogla ništa. Pojedinačna slova bila su težine od 300 kg. Svako slovo imalo je i dva čuvara koja bi ih sačuvala ili reagovala ako dođe do bilo kakvih promena. Firma koja je realizovala ceo projekat zove se Advertout.
Prostorna grafika poslednjih godina sve više uzima maha u svetu, biva sve popularnija. Čini se kao da dvodimenzionalni način informisanja postaje nedovoljan za okupiranje čovekovih sve zauzetijih čula. Zaista postoji potreba da malo postane veliko kako bi iko išta primetio. O tome nam je zimus govorila i Pola Šer (Make it bigger), o tome nam svedoče i štampani mediji gde velika slika postaje sve dominantnija, na to nas upozoravaju sve veći bilbordi na sve većim fasadama (kao onaj m:ts na hotelu Jugoslavija). Sve mora biti monumentalno kako bi našlo mesto u čovekovom malom oku. Šta nam onda to govori o današnjem čoveku i njegovoj budućnosti? Vizuelno će verovatno jednog dana morati da prevaziđe prostorno, ali će mu za to biti potrebna nova dimenzija ili će se vratiti u neku prvu, ili drugu.