МОДЕРНИЈЕ ОД САВРЕМЕНОГ
Belgrade Design Week 2008
аутори: Оливера Батајић и Ивана Раденковић
јун 2008.

Конференција овогодишњег, трећег по реду, Belgrade Design Week-а носила је назив Modern². Одржана је током прошле недеље у згради некадашњег хотела Југославија, икони наше модернистичке архитектуре.

Како се налазимо у времену хипермодернизма потребно је пронаћи начине да се првобитна модерна пренесе на савремено друштво. На питање да ли стара правила и даље важе одговарале су нам многе светске звезде из области дизајна и архитектуре којима је савремено синоним свакодневице, а велико питање шта је то заправо модерно.
Ове године, чини се, највећу пажњу привукли су аутори који су своје каријере започели без претходног формалног образовања. Зато на почетку врло бојажљиво а онда на веома духовит начин, одбранивши се обиљем фантастичних „инсталација” индустријског дизајна, подједнако функционалних колико и уметничких, изненадио нас је Француз Ерван Буруле (Erwan Bouroullec) који са својим братом Ронаном (Ronan) експериментише на нивоу звука и светла стварајући транспарентне, једноставне и свим ситуацијама и просторима прилагодљиве објекте. Радови двојице браће налазе своје место подједнако у музејима и продавницама.

Бумастично предавање одржала је Бриџит Ломан (Brigit Lohmann), главна уредница designboom.com сајта који је направио праву револуцију у професионалној комуникацији између клијената и дизајнера. Сајт је уједно и галерија интернационалног карактера на којем се могу својим радовима представити креативци различите доби и професија.

Константин Грчић је на овој конференцији гост-домаћин и готово је немогуће замислити конференцију без његових предавања. То како се једној столици може посветити много година живота могли смо чути ове године прошавши комплетан процес рада од почетне фазе истраживања до готовог производа. Грчић је овогодишњи добитник „BDW – Design award Banka Intesa master card” награде. Сасвим оправдано.

Једно од можда најкориснијих предавања које би се одмах могло применити у овдашњој пракси јесте предавање Михела де Боера (Michel de Boer) вође студија Dumbar из Холандије познатом по креирању визуелних идентитета градова па и читаве Холандске државе. На обиљу примера могли смо видети приступ проблематици и начинима њеног разрешавања, од бирања и прилагођавања типографског писма до просторних решења. Представљени су и нереализовани пројекти овог студија као што су идеје за нове холандске кованице евра у облику различитих смајлија, као и светлосне анимиране архитектонске инсталације на разним светским локацијама.

Једно од ненајављених, те изненадних предавања, било је и оно Мирка Илића у којем нас је кроз брзи приказ слајдова упознао са својим колекционарским афинитетима према детаљима ногу на филмским плакатима и на појединим корицама књига.

Да је дизајн комуникацијска дисциплина одавно нам је познато. Али да и архитектура то може бити испричао нам је Данијел Либескинд (Daniel Libeskind), без сумње једно од највећих имена савремене архитектуре.

Иако доста касно архитектура постаје његова основна професија, данас га знамо као некога чија каријера има глобалну кривуљу. Презентујући своје пројекте: Јеврејски музеј у Берлину, Imperial War Museum у Манчестеру, мастер пројекат World Trade Centre – Ground Zero на Менхетну и др. окупирао је сву пажњу како маштовитим и креативним решењима, добром техничком изведбом пројеката, тако и својим оптимизмом и ентузијазмом који плени. Кад се сумира јасно је – таква је и његова архитектура. То је архитектура дијалога, архитектура која нам прича, тера нас да осећамо и да чујемо тишину.

Музеј Јевреја у Берлину ауторов је покушај да сложен историјски проблем посетиоцима представи на разумљив начин. Историја за њега није у прошлости она је део садашњости и део будућности. Како и сам потиче из породице која је преживела Холокауст био је јако добро упознат са историјом Јевреја, што ће резултирати објекатом који изазива снажну емоцију која се осећа кроз пропорцију, простор, ехо и светло.

У тренутку завршетка рада на овом музеју, 11. септембра 2001, на, можемо рећи другој страни света, записаће се нови тренутак у историји. И опет ће свет остати згрожен начином и бројем страдања цивила. Либскинд је касније добио прилику да реализује меморијал и на том месту.

Био је то добар тренутак да се повуче паралела са пројектом који се ових дана покреће у Београду, а о којем се повела дискусија и међу учесницима овогодишње недеље дизајна. Наиме, у плану је израда Меморијалног центра Старо Сајмиште. Места на ком је страдало 45 000 људи, највећим делом Јевреја, Рома и Срба, за време Другог светског рата. Иако је бројка импозантна мало је оних који су са овом чињеницом упознати. На градској влади велика је одговорност и потреба да учини све да историја не буде заборављена.

Да је архитектура професија са пуно оптимизма доказ је Zona Tortona. Гости из Италије Маурицио Риботи (Maurizio Ribotti) и Лука Фоа (Luca Foa) приближили су слику овог невероватног места које сваке године угости хиљаде излагача, архитеката, дизајнера и студената на интернационалном нивоу, на невероватних 28000 м². Колико је велико интересовање за овај простор говори и бројка од 80 000 посетилаца на годишњем нивоу.

У истом граду, Милану, започет је и заједнички пројекат два велика имена која смо имали прилику да видимо и чујемо са појединачним презентацијама. То су Арне Квинце (Arne Quinze) и Патриција Морозо (Patrizia Moroso) (коју назвају краљицом дизајна модерног намештаја). Њен рад одликује савршена линија, пропорција са правом мером контраста и невероватна способност да све ово помири на једном месту.

Шест дана, мноштво локација, много стваралаца, безброј понуђених решења да живот учини лепшим, функционалнијим и савременијим. Након свега чини се да више не постоје професије појединачних уских занимања, већ да је све тотал дизајн а да се свет врти око брендирања. Тако специфични професионалци бивају део једног великог система у којем се остварују или не.

Једно је јасно: бавили се дизајном, архитектуром или музиком потребно је пратити позитиван смер кретања. На крају и сам смисао дела које ови аутори стварају је да свет учине бољим местом за живот. Истина,  не би свет без њих престао да постоји, али би, без сумње, био монотон!