СЕДАМ СЛОВА, ОД ДРВЕТА ДО ПИКСЕЛА
Политика, специјални додатак Моја Политика
25. јануар 2007.
(први део)
aутори: Оливера Батајић и Ведран Ераковић
Феномен не само по трајању и ономе што је писала већ и по доследности визуелног израза: графичка историја Политике од 1904. до данашњих дана
Политика је најстарији дневни лист на Балкану: то је постигнуће генерација њених новинара и уредника који су је стварали и заслуга генерација њених читалаца који су је подржавали.
У многим туристичким водичима кроз земље света, поред осталих туристичких информација може се пронаћи и она о томе које су најважније и најчитаније новине. Графичка препознатљивост тих новина постаје у том случају идентитет неке земље, града, па и народа.
Политика је имала ту прилику да „живи” у земљи, или боље рећи у земљама које су пролазиле кроз бурну историју, кроз велике промене, преврате, кризе и успоне. Од првог броја, 1904, па до данас, она је имала јединствену позицију да о свему томе пише, извештава, коментарише, као јединствени хроничар времена и сведок епохе.
За 103 године, колико је протекло од њеног оснивања, Политика се у рукама својих читалаца није појавила у неколико наврата: за време Првог светског рата није излазила од 23. септембра 1915. до 1. септембра 1919.; за време штрајка београдских графичких радника у јуну 1920, када је обустављено излажење свих дневних листова, два месеца. Није излазила ни током окупације за време Другог светског рата, од 6. априла 1941. до 28. октобра 1944.
Ниједан од ових кризних момената изазваних вишим силама није спречио да се, по престанку ванредних околности, редакција новина поново окупи и настави тамо где је стала, јер је Политика увек била потребна својим читаоцима – и читаоци њој.
Политика је, током више од сто година, својеврсни феномен не само по трајању и ономе што је писала већ, почев од несвакидашњих слова у свом наслову, и по доследности свог визуелног, графичког израза. Доследност, међутим, не значи непроменљивост, па би било занимљиво видети како се њен изглед мењао и прилагођавао технологији и укусу времена, а да се при том није мењао идентитет самих новина.
Шта заправо чини идентитет једних новина?
Пре новина беше породица
Почетком прошлог века Србија пролази кроз многе велике и важне промене. На власти је Александар Обреновић, који ће остати упамћен и по томе што су за време његове владавине (1894–1903) извршена четири државна удара, промењена три устава и састављено 13 влада. Речју, био је апсолутиста поред кога није могла бити остварена било каква замисао о јавном и слободном мишљењу.
Са сцене одлази у крвавом пучу и великом масакру, заједно са краљицом Драгом. На тако упражњени престо ступа Петар Карађорђевић, који у Србију доноси свежу западноевропску свест. Петар је пре доласка на власт био у емиграцији, где се школовао усвајајући савремене демократске идеје, па није чудно што Србија, са новим краљем, од 1903. постаје плодно тло за слободоумна размишљања и деловања. Почиње да се укључује у европске токове, развија се нова индустријска свест и долази до све већег технолошког напретка.
Биле су то околности у којима је могао да се појави и један нови лист – Политика.
Оснивач новина био је Владислав Рибникар. Пореклом Словенац (отац Фрања, лекар, морао је да напусти родни крај, јер није поштовао жељу свог оца да заврши теолошки факултет, већ се окренуо медицини, те је своје уточиште нашао у Србији уз жену Милицу, Српкињу), рођен је 1. новембра 1871. у Трстенику. Нижу гимназију завршио је у Јагодини, а вишу у Београду. Ту је, на Филозофском факултету, студирао књижевност. За време студија сарађивао је у многим листовима. Додатно образовање стекао је у Паризу (на Сорбони) и у Берлину. Тамо је и почео да се бави публицистиком. ( Неко време, док је боравио у Берлину, био је дописник једног париског листа.)
Боравак у иностранству омогућио му је да научи неколико светских језика и, у складу са тадашњим европским токовима, изгради демократске ставове које је желео да пренесе и на свој народ и на своју земљу. Политички преврат у Србији 1903. године доживљава као позитивну промену и шансу да Србији крене на боље, па одлучује да напусти Берлин и крене у реализацију својих идеја.
О том добу, околностима у којима настаје Политика, и самој Политици, овако сведочи Јован Дучић у свом есеју објављеном у Политици у јануару 1924 :
„…Јер у времену у коме су (браћа Рибникар – прим.) држали перо у руци, наша књижевност и новинарство животарили су – прва у идили, а друго у интриги. Било је листова који су ширили тако ружан тон и простачки израз да је новинарство рушило друштво и тровало породице; оно је ударило на част првих људи и најбољих грађана; својим одвратним реченицама отровало је било ваздух у Скупштини и постало језик сина са оцем. Све је било могуће рећи без консеквенција, и најзад се примити без гнушања. Због наше штампе, у једно доба живот је у нашој земљи постао узак и горак, и српски новинар био је постао ужас српског грађанина. Једна стара енглеска хроника каже да је у једном великом дому у Лондону држано вече, и додаје с дубоким чуђењем да је на њему присуствовао и један енглески новинар. Затим каже: ’Што је најстрашније, присуствовала је и његова жена!’ Тада су први људи у нашем журнализму посведневно бацали један другом у лице погрде и сумњичења која су била недостојна и последњег грађанина. Нико није био сигуран за своје име, и било је људи који су платили животом те вендете безимених и маскираних непријатеља. Не наводим овде, из бола за њима, оно неколико великих људи који су били дотучени од ондашње штампе.
Политика је дошла у то доба. Њу су покренули двојица нових и добро школованих људи. Око њих су се одмах окупили први људи из наше књижевности и науке. С њом се одмах родио интерес за све што је у политици било широко национално; први пут се интересовало за све што је било хрватско и словеначко; Босна и Маћедонија добиле су у том листу свој орган пред нацијом и страним светом. Политика је брзо постала извор свих информација за страну дипломацију у Београду и туђу штампу по целом свету. Сетимо се доба Форгана и Фридјунга. Пешта и Беч су се обарали на Политику најтежим оптужбама, и упирали прстом на тај лист да би доказали да Србија хоће да прави Југославију. Политика је била један читав нови смисао. Многи су у Београду сматрали уљудни господски тон тога листа као доказ неборбености његових уредника; њихову непристрасност, као доказ њиховог трговачког опортунизма; њихов широки национализам, као доказ њиховог неинтересовања за такозвана горућа питања; њихово неговање књижевне критике и књижевног подлиска, као високопарност и надрикњиштво; њихово избегавање погрда, као непознавање националних реткости и сликовитих места! Али је већина – увек наша мудра и поштена већина – брзо осетила шта је Политика донела собом. Културни кругови брзо су осетили да ће тај нови лист успети да се наметне у такој једној средини безнадежних грађана који су нападани од разбојника на перу и варошких хајдука. Родила се нада да ће да преиначи сама Политика цео тон у нашем журнализму.”
Прво листање
Владислав Рибникар је успео да окупи тим у којем су се налазили најугледнији и најобразованији људи тога времена. Нису то били само новинари, већ уопштено људи од пера, сликарске четке, поетске речи – речју интелектуалци који у оно време заиста јесу били елита.
Новине су први пут изашле из штампе 12. јануара 1904. по старом календару (јулијански календар је био званични календар у Србији све до 1919.), или 25. јануара, по новом. Штампарија Димитрија Димитријевића у којој је одштампан тај први број налазила се у Грачаничкој улици. Али већ после четвртог броја штампање је морало да се пресели у штампарију Петра Јоцковића у Бранковој улици. О промени штампарије В. Рибникар је био обавезан да обавести власти:
„Управи вароши Београда
Извештавам управу вароши Београда да сам променио штампарију за свој лист Политику. Од данас ће се Политика штампати у штампарији Петра Јоцковића у Бранковој улици.
16. јануар 1904. г
У Београду
Власник и уредник Политике
Владислав Рибникар”
Тек 2. августа 1904, за свој 200. број, Политика је штампана у сопственој штампарији која је монтирана у улици Краља Милана 18.
Новине су тада штампане посредством оловног слога. Слова су слагана ручно, јер праве штампарске (а посебно ротационе) машине тада нису ни постојале. Већ у првом броју користило се и сансерифно и серифно писмо. Највећи проблем правила су слова којима су слагани наслови. Њих је било веома мало. Слова за штампање новина наручивала су се у Аустрији и Немачкој, што је доста интересантно, знајући да је Политика лист који је одувек штампан ћириличним писмом. Листајући старе бројеве Политике наишли смо и на грешке које могу указати на тај податак – латинична слова која су окретањем употребљена као ћирилична и слично. То такође може да буде сведочанство и о недостатку штампарског материјала. И данас, појавом дигиталних типографских писама која се користе за рад на рачунару, а и за прелом новина, тешко је пронаћи квалитетну и добру ћирилицу. Нема много дизајнера код нас који се се баве пројектовањем ћириличних писама.
Због вечитог проблема са словима и због штампе која је у Србији у то време била прилично неразвијена, радило се примитивно, па су новине често касниле. О тим првим данима штампања Политике забележено је неколико занимљивости.
Милојко Ивановић, графички радник, који је учествовао у стварању првог броја, овако је говорио о том дану:
„Био сам ученик четврте године у тадашњој штампарији Димитријевића. Једног дана сакупили су нас и рекли: подигните сандуке, спремите гарамонд, цицеро, материјал, дошао је нови посао, слагаћемо нови дневни лист Политику.” Сећа се да је прва вест коју је сложио била са руско-јапанског фронта.
О томе како се радио први број сведочио је и Милан Сибникић, такође графички радник:
„Сећам се, метер је био Коста Секулић. Политика је тада имала четири стране, а нас словослагача било је осам. Заборавио сам им имена, осим једноме, кога смо звали Лепи Јова. Сви смо били млади, осим Косте. Број смо обично завршавали око пола дванаест. Радно време је било осам и по часова.”
Отискивало се поступком високе штампе. Зато је било важно да Политика добије своју штампарију и свој тим графичара, како би се омогућило редовно излажење и графичко стилско јединство. Тада није постојало занимање графичког дизајнера: свако графичко обликовање обављало се у радионици где су се стране слагале, словослагач је био и мајстор за слагање оловних редова и графичар који је одређивао изглед стране. Он је био и типограф и дизајнер оног времена.
У графичком смислу Политика је имала врло једноставан, сведен изглед. Често се може наћи записано да је изгледала скромно. С обзиром на то како је настала и ко ју је обликовао она је, нарочито за оно време, била одличан пример чисте и читљиве типографије. Својом прегледношћу, светлином, текстом који обиловао белинама могао је да „дише”, и тиме уједно добије на важности, јер садржај је уочљивији на страни која није затрпана многобројним графичким елементима.
У новинама су врло брзо почели да се појављују типографски експерименти. Некада су слагани чланци код којих је белина коришћена баш као типографска форма, а некада је великим бројем различитих типографских писама прављена градација важности текста. На странама новина из 1907, када се такви експерименти први пут појављују, нашли смо обиље примера, а то је нарочито приметно касније, четрдесетих година. То су била графичка решења која могу да се пореде са типографијом из деведесетих година двадесетог века!
Првобитне димензије новина биле су знатно веће од данашњих (51 цм х 34 цм), а страница је била подељена на четири ступца, сваки ширине 7,5 цм. Заглавље (лого) Политике било је постављено централно и доста светло, танко и самим тим елегантно. Првобитни лого се током деценија неколико пута трапаво мењао. Детаљним проучавањем закључили смо да је до тога долазило како због оскудних графичко-техничких могућности, тако и због самог начина репродуковања у време када је до промена долазило.